16.101 GOLOOTOČANA, PO SPISKU!

0000024652l0vtx8xy_502b98a9ba818

U Jugoslaviji i zemljama koje su nastale njenim raspadom decenijama se nagadjalo o tačnom broju ljudi koji su od 1949. do 1956. prošli kroz logore za informbiroovce, što na Golom otoku, što na drugim mestima. Spekulacije sa brojem uhapšenih i umrlih često su bile deo aktuelnih ideoloških prepucavanja, naročito od sredine osamdesetih na ovamo, kada je Goli otok umnogome poslužio za diskreditovanje čitavog perioda jugoslovenskog socijalizma. Eksluzivno objavljujemo spisak svih zatvorenika interniranih po liniji IB-a koji je napravila savezna UDBA, a koji se nalazi Državnom arhivu Hrvatske. Na njemu se nalazi 16.101 ime zatočenika i zatočenica. Ukupno je, po tom spisku, u svim logorima za informbiroovce na razne načine (ubistvo, samoubistvo, prirodna smrt) život izgubilo 413 osoba. Brojka od oko 16 hiljada ljudi se u naučnoj literaturi koja je objavljena na ovu temu spominje odavno, ali je smatrana režimskom apologijom surove kampanje protiv uhapšenih pripadnika prosovjteske opozicije.

Ekskluzivni spiskovi umrlih i propratni tekst Jelene Vujić videti ovde:

SVE PO SPISKU: O GOLOM OTOKU (EKSKLUZIVNI SPISKOVI ŽRTAVA)

Spiskove u kondenzovanoj formi downloadovati ovde:

1. https://mega.co.nz/#!VJYzUSKR!E6tcNAMMDsYJkYyQBzB-oDjqR_Qu4SY8Js7ssxdAKcY

2. https://mega.co.nz/#!oEQCESII!L-Fg_jX1YRVh5RKb0KK5DRECcqtXxrHvOJVZHrEdCZk

3. https://mega.co.nz/#!RMxgDaKB!MENF2Vvv75x3HopeZAvVb1L5HqsP6ju-FY9zG1QB6XY

 

00000001 00000002 00000003 00000004 00000005 00000006 00000007 00000008 00000009 00000010 00000011 00000012 00000013 00000014 00000015 00000016 00000017 00000018 00000019 00000020 00000021 00000022 00000023 00000024 00000025 00000026 00000027 00000028 00000029 00000030 00000031 00000032 00000033 00000034 00000035 00000036 00000037 00000038 00000039 00000040 00000041 00000042 00000043 00000044 00000045 00000046 00000047 00000048 00000049 00000050 00000051 00000052 00000053 00000054 00000055 00000056 00000057 00000058 00000059 00000060 00000061 00000062 00000063 00000064 00000065 00000066 00000067 00000068 00000069 00000070 00000071 00000072 00000073

0000000100000002000000030000000400000005000000060000000700000008000000090000001000000011000000120000001300000014000000150000001600000017000000180000001900000020000000210000002200000023000000240000002500000026000000270000002800000029000000300000003100000032000000330000003400000035000000360000003700000038000000390000004000000041000000420000004300000044000000450000004600000047000000480000004900000050000000510000005200000053000000540000005500000056000000570000005800000059000000600000006100000062000000630000006400000065000000660000006700000068000000690000007000000071000000720000007300000074000000750000007600000077000000780000007900000080000000810000008200000083000000840000008500000086000000870000008800000089000000900000009100000092000000930000009400000095000000960000009700000098000000990000010000000101000001020000010300000104

00000001 00000002 00000003 00000004 00000005 00000006 00000007 00000008 00000009 00000010 00000011 00000012 00000013 00000014 00000015 00000016 00000017 00000018 00000019 00000020 00000021 00000022 00000023 00000024 00000025 00000026 00000027 00000028 00000029 00000030 00000031 00000032 00000033 00000034 00000035 00000036 00000037 00000038 00000039 00000040 00000041 00000042 00000043 00000044 00000045 00000046 00000047 00000048 00000049 00000050 00000051 00000052 00000053 00000054 00000055 00000056 00000057 00000058 00000059 00000060 00000061 00000062 00000063 00000064 00000065 00000066 00000067 00000068 00000069 00000070 00000071 00000072 00000073 00000074 00000075 00000076 00000077 00000078 00000079 00000080 00000081 00000082 00000083 00000084 00000085 00000086 00000087 00000088 00000089 00000090 00000091 00000092 00000093 00000094 00000095 00000096 00000097 00000098 00000099 00000100 00000101 00000102 00000103 00000104 00000105 00000106 00000107 00000108 00000109 00000110 00000111 00000112 00000113 00000114 00000115 00000116 00000117 00000118 00000119 00000120 00000121 00000122 00000123 00000124 00000125 00000126 00000127 00000128 00000129

Comments
144 Responses to “16.101 GOLOOTOČANA, PO SPISKU!”
  1. Vedran says:

    Sad bi trebalo žaliti ljude koji su stali uz Staljina i Rusiju, a ne uz Hrvata Broza? Svašta.

    • Budni posmatrač says:

      Nesrećniče!
      Žali sebe samog…
      Ja se na svog đeda sa ovog spiska veoma ponosim!

    • Emilija says:

      Moji deda ujcevi nisu stali uz Staljina nego uz postenje i pravdu. I kao takvi su zavrsili na Golom otoku. Nekima su smetali da neometano kradu. Cela porodica je bila u pokretu otpora, pocevsi od njihove majke koja je bila partizanski kurir. Sakrivali su ilegalce (Zarka Zrenjanina na primer). Sava Kovacevic im je bio blizak rod. Sa prvim napadom Nemacke stupili su u vojsku da brane zemlju. U zarobljenistvu su proveli dobar deo rata. Kada su se vratili, kao starim ilegalcima dodeljene su im funkcije. Kasnije su neki shvatili da su ipak previse posteni i odani narodnoj stvari. Poslati su na Goli otok. Pa i pored svega toga bili su odani ideji komunizna i ravnopravnosti i Komunistickoj partiji Jugoslavije do svoje smrti.

      • Marko says:

        Svi koji su u zatvoru su nevini.
        Poslati zbog postenja. E to prvi put cujem. Pa bas niko nije bio infobirovac, cetnik il ustasa (domaci izdajnik)!

      • Emilija says:

        Ja za svoje znam. A vi mozete samo da pretpostavljate.

    • Татјана says:

      За жал Ведране очигледно дека ништо не знаеш за досегашната историја! А овие луѓе никогаш не застанале кон Сталин и Русија, туку напротив кон својата земја, но проблеот е во тоа што сите биле големи интелектуалци, квалитени луѓе кои на тогашниот ситем не му одговарале, како и на секој сегашен систем кон не прифаќа високо интелектуална класа на луѓе. Јас се гордеам со својот татко!

    • Gazmend says:

      Oni koji ne znaju istoriju, ne bi trebali sebi dozvoliti luks da komentarisu o Golom otoku i zatvorecima u njemu. Nisu svi bili IB-ovci, pogotu oni koji su zatvoreni posle 1949 ili 1950 godine kada Rusija vise nija imala uticaj (ni ekonomski i politcki) na Jugoslaviju. Velik broj je uhapsen koji nisu imali veze za IB-om, ali nisu nekome bili nesimpaticni. Takodjer moram naglasiti da u tadasnoj Jugoslaviji je bilo dosta uhapsenih Albanaca (po postotku stanovnista u FNRJ izuzetno velik broj-da li je to razumljivo), sto je i tada i danas veoma neprihvatljivo da Albanci neguduju nekakvu ljubav prema Rusiju a pogotovo diktatoru kao sto je bio Staljin, za cija zlodela je bio osudjen i od svoje maticne zemlje. Vreme ce pokaziti svoje, ali on ili oni koji su nekoga bez neke krivice slali neduznog u Goli otok bice dakako kaznjeni, pravda stize svakog.
      Moj savet svima: U 21 veku nije normalno diciti se nacionaliznom, fasiznom, autokratizmon a pogotovu diciti se diktatorima kao su su bili Staljin, Causesku,Hitler itd.

      Uz srdacne pozdrave, vama u redakciji zelim puno uspeha u radu, nadam se da u skorasnoj buducnosti bice obljavljeni i dosijeji o zatvorenicam u Golom otoku.

      Albanac sa Kosova
      Sin bivseg zatvorenika G.O.

      • смит says:

        Лицемеран си. А правда ће свакако стићи и вас који сте примитивним национализмом и природном сконошћу да будете слуге оних који су у датом тренутку сила отели историјску српску земљу.

      • Otpor Stoko says:

        Ili Envera Hoxhe :D

    • Ma Nemoj says:

      Vedrane, na ovom spisku su i dva moja strica i jedan i drugi pre bi se mogli opisati kao kapitalisti u svom zivotu a ne kao komunisti bliski kamoli Brozu a jos manje Staljinu

  2. zoran kljajic says:

    hajde da otkucamo taj spisak da bi se lakse petrazivao

  3. MJ says:

    Interesuje me sta je stvarni razlog za hapsenja i ubijanja toliko ljudi. Kako mozes preko noci optuzeti nekoga a do juce je cio komunisticki jugoslovenski aparat sa Titom na celu dizao u nebesa Staljina i Sovjetski zavez. Zrtve Golog Otoka, to nijesu bili obicni ljudi, to su bili rodoljubi i heroji koji su prosli kroz golgote Drugog svjetskog rata. To su bili partizani koji su se borili protiv Hitlera i nacisticke Njemacke. Zasto su ih tako mucili, zasto su ih ponizavali i izivljavali se nad njima. Starim borcima cupali brkove, samarali, sprovodili kroz stroj da ih tucu zatvorenici i sabornici, totalno ponizenje. Bez adekvatnog sudjenja, bez advokata, sa laznim optuzbama plus sto su medije vodile svoju najprljaviju kampanju protiv njih, kampanju dje su ih optuzivali za sve i svasta. Mnoge su strijeljali, bacali u jame, ubijeni i nesahranjeni dje su se ptice i psi grabili za njihovo meso dok narod nije smio da im pridje i da ih sahrani. Progonili njihovu djecu, oceve i supruge, ucjenjivali i trazili da se zene, muzevi i djeca odreknu svojih oceva, muzeva, supruga i majki. Ko su ti umovi i monstrumi koji su izgradili takav jedan sistem mucenja. Mogu samo da pretpostavim da je tu zapad umijesao svoje prste zbog fobije od komunizma. Zato je zapad cutao i jos uvijek cuti o zlocinima koja su pocinjena od Tita i Udbe na prostorima ex Yu.

    • NN says:

      Pa nije bas tako bilo. Na primjer u drugoj polovini 1950 se skoro citav sreski komitet Bijelog Polja KP odmetnuao u sumu zbog neprihvatanja odustajanja od Staljina. Moj se djed i amidza zbog toga i nalaze na ovom spisku.

    • Slobodan says:

      Stvarni razlog hapšenja i ubijanja toliko ljudi je vrlo jednostavan – Broz, Kardelj, Djilas i Ranković su veoma brzo uvideli, da ukoliko bi se ljudi slobodno izjašnjavali o nastalom sukobu, da bi ostali u manjini. Da bi to izbegli pribegli su drastičnim represivnim merama. Količina njihovog straha rezultirala je proporcionalnom količinom nasilja za koje su odgovorni. O situaciji govori činjenica da je iz partije, koja je tada brojala oko 400 000 članova isterano oko 250 000, dakle više od polovine! Velike probleme su imali i kada je u pitanju oficirski sastav, imajući u vidu da su i najviši oficiri otkazali poslušnost kao npr. Arso Jovanović, koji je tada bio načelnik Generalštaba, i mnogi drugi. Veliki broj visokih partijskih funkcionera je takodje došao u sukob sa pomenutom četvorkom. Da bi se to sve zaustavilo jedini način je bio primena surovih represivnih mera prema svima onima koji se nisu slagali sa partijskom vrhuškom, i ne samo prema njima nego i prema svima onima u koje se posumnjalo, bez ikakvih dokaza, da bi eventualno mogli okrenuti leđa. Stvorena je takva situacija u zemlji da je strah vladao svuda, za najmanju sumnju ljudi su hapšeni, prebijani, zatvarani i to je rezultiralo gušenjem svake slobode mišljenja, ulaskom u partijske redove ogromnog broja poltrona i karijerista što je uveliko doprinelo kasnijem rasturanju zemlje čiji smo svedoci.

  4. silvana says:

    Mogu li se objasniti kodovi, Opstine i dr.

    • Slobodan says:

      Veoma interesantno bi bilo da se objave imena islednika sa Golog otoka, mom ocu su bili islednici Marko Aleksić i Obrad Crnobradić, svako od rodbine zatočenika zna za ime ponekog islednika, te ako vlast krije imena na ovaj način bi se dosta toga obznanilo!

    • Zoran says:

      Kao i mnogi i ja sam nasao nekog svog, dedu na ovom spisku, strasno
      Da li postoji link ili negde neko objasnjenje sta ovi kodovi znace?

      Hvala

  5. CG says:

    Svaka vam cast za ovo.
    Znali se dje su sahranjivani ubijeni ljudi sa ovoga spiska???

  6. Marko says:

    На страни 112 тог списка при дну се налази и Вујичић Стојан Лука, мој деда. Ухапшен је 29.07.1950, а пуштен тачно две године касније. Моја мама је је имала годину дана када је ухапшен, а бака је са троје деце остала у селу са анатемом супруге ИБ-овца.

    Сместили су му највећи непријатељи и конкуренти, Јовићи из Врбице. Њих ће проклетство прогањати, а ми, Лућини потомци ћемо бити вечно поносни на свог претка.

  7. Vladimir says:

    Hvala Vam na ovom dokumentu. Moj otac je kao ratni invalid sa 22. godine odveden na Goli otok i ovo je prvi dokument gde se jasno vidi kada je odveden. Nikada mi nije pricao o detaljima uzasa verovatno iz razloga da zastiti svoju porodicu…mogu sam da nagadjam cime su mu pretili da ne govori sta se tamo desavalo. Posle mnogo godina ispricao mi je deo uzasa koje ni najbolesniji um ne moze smisliti o nacinima mucenja i fizickom i psihickom teroru kojima su bili izlozeni oni koji su verovali u neke koje su svi samo 6 meseci pre odvodjenja takodje hvalili i u nebesa dizali….on samo “na vreme” nije zeleo da promeni misljenje. Hvala jos jednom i pozdrav iz Beograda.

  8. zoran says:

    Golootocani- nece vam nikad proc ove lazi . Izdajice bili i ostali svoje domovine i ognjista!

    • Sonja says:

      Crkni i oslobodi zemlju svog odvratnog postojanja, licemerni gadu! Nasla sam svog dedu na spisku, zatvorenika sa najduzim stazom, 8 godina!!!! Ponosna sam na njega! A ti, ti si samo bezmicmenjak sa ispranim mozgom!

      • Nada says:

        Sonja, moj teca je bio duze: 11 godina 8 meseci i 18 dana..a pronasla sam jos dva ujaka, ujnu i jednog njihovog prijatelja koji je bio 8,5 godina.
        Ovaj Zoran odozgo, bolje neka se ne mesa u ono sto ne poznaje i neka ne vredja ljude koji su ponizavani posle svog ucesca u II sv. ratu. I ne samo oni, nego i njihove porodice i deca koja se nisu razumela ni u rat ni u politiku.

      • Jovana says:

        Sonja i ja sam nasla deku…i ja sam ponosna na njega ali i na tvog dedu!!

      • Jure Kapitanović says:

        Poštovana, nemojte odgovarati ovakvim stvorenjima, samo im dajete značaj, takvi nikada shvatiti da je ono što se dogadjalo na Golom otoku zločin protiv čovječnosti – logor kao i svi logori smrti. Alfred Pall – zagrebački židov koji je prošao fašistički logor na Rabu, Jasenovcu i Dachau, pa onda i Goll otok reče kako su ovi privi bili moteli u usporedbi s Golim otokom. manogi postavljaju paitanje što su učinili s mrtvima Moj otac je pričao kako je noćima vozio kamione s kostima s Golog otoka u Zagreb na Mirogoj. to je moglo biti negdje 1953. Isto tako mi je pričao o stravičnim mučenjima Rade Žigića i Škunce. Molim bez komentaro od onih koji ne žele shvatiti da je svatko nedužan ukoliko mu se krivnja ne dokaže, Svi su oni žrtve stravičnog totalitarizma i ljudske besćutnosti. Inače postoji inicijative da se Golit otok uredi kao spomen po uzoru na sva stratišta

      • Ana Škunca says:

        @Jure Kapitanović.
        Molim vas dali se sjećate imena tog Škunce,bilo bi mi jako važno jer mislim da je to najvjerojatnije moj djed čije sam podatke našla na popisu Škunca Ivan Ivana rođ.22. naime,željeli bi znati više o njegovom slučaju ja kao unuka i moja familija. Sve što smo uspjeli saznati je da je obolio od upale pluća i da je navodno prebačen u Zagreb na liječenje,te da kad se izliječio je trebao bit pušten kući,ali je netko od tih nadležnih ili ko već izjavio da moj djed nema nikog od familije i da nema kud,a kući su ga čekale moja već pokojna baka,moja majka i ujac te ostala rodbina. Od tog dana gubi mu se svaki trag,sve ove godine trazimo i kopamo nebili našli njegove kosti da ih dostojno zakopamo uz moju baku i da znamo da je uz njega,eto to mi je bila bakina želja,i evo sad moja.
        Zato molim vas ako netko išta zna da napiše,pa ćemo dalje privatno nastavit. Hvala.

    • Marko says:

      tako je zoki. sad treba da slusam unuke, cetnika, ustasa i infobirovaca kako su njihovi djedovi nevini sjedili po zatvorima.

      • pedja says:

        i ja sam pronasao svoga djeda. zavrsio je tamo jer je bio trgovac, ugledan covjek a iznad svega bio je veliki srbin i cetnik. zbog svega ovoga ponosim se s njim i sto sam njegov potomak. moga djeda krasila je brada, redenici i zlatna kokarda……..

      • Ljilja says:

        Zasto morate slusati unuke Informbiroovaca? Sta radite na ovom sajtu ako niste licno zainteresovani ili ne zelite da nesto saznate o ovom perodu istorije? Vi vec sve znate o tome, pustite da ljudi razmene svoje uspomene na zivot pod stigmom i ono malo saznanja koje su im ocevi ostavili.

    • Ljilja says:

      Nisu oni bili izdajnici, oni su samo imali drugacije misljenje o daljem putu zemlje. Kao sada sto imamo one koji su za to da zemlja ide u pravcu EU, a imamo i one koji bi voleli da se vise priblizimo Rusiji, Kini ili ne znam kome jos. Pobede npr. pristalice EU jer ih je vise i onda one druge sve strpamo u zatvore i i kazemo da su izdajnici. Ili obrnuto. Da li mislite da je to u redu?

      • zeznuta vremena bila. vidi samo kao su zavrsili oni koji su se suprostavili rusim i staljinu. sibir i gulazi il metak u celo. titoisti su znali da bi isto bilo sa njima da je staljin kojim slucajem napao i pobjedio i morali su rascistiti sa staljinovim simpatizerima. u to vrijeme radilo se o zivotu il smrti i dobro je da svi na golom otoku nisu zavrsili s metkom u potiljak. sad ja razumijem da je unucima tesko to svariti i sigurno da je bilo i nevinih al sad se pokusavaju svi prikazati kao nevini. i cetnici, i ustase i inforbirovci.

      • Lela says:

        Dobra paralela,Ljilja !
        Zar se zna unapred,sto je dobro,sto lose – odnosno ispravno ili ne …
        Moj stric je na spisku,a ispunio obecanje mom ocu,da na nas petero djece pripazi,ako mu se u ratu ( 2. svetskom ) nesto dogodi.
        Inace,moj stric je bio rezervni oficir i u nasu kucu su dolazili aktivni oficiri i majori.Spremao se bolji rucak i oni su u sobi razgovarali.Nisam imala pristup,a niti znala o cemu se vodio razgovor.
        Znam samo za jedan dogadjan,nakon kojeg oni vise nisu dolazili,jer je jedan od njih pucao na strica,ali metak je zadrzala daska tarabe.Stric par noci nije spavao u kuci.
        Dvije godine je bio na Golom otoku,a tamo je bio i jedan pjevac iz Beograda,pa mu je govorio,da dodje,jer je moj stric lijepo pjevao.Tada je i nastala pjesma,cije pocetne rijeci su :
        ,, Dve godine vec su prosle,od kako me nema
        Moja draga zagrljaje i darove sprema ”
        Pitala sam strica,kako mu je bilo tamo.Rekao mi je,da je radio u kuhinji i da njemu nije bilo lose,ali da to ne smijem nikome pricati.
        Znam samo,da nam je po dolasku pravio strudlu od rogaca,jer je to tamo naucio.
        Ja sam mu pisala pisma,ali opcenito o tome,kako smo,sto radimo,da li smo ovrsili zito,o stoci i slicno,bez politike …
        Stric je imao knjige,a u kojima se spominje Lenjin,Staljin,pa je nakon hapsenja moj brat,koji je imao tada 17 god.u tim knjigama precrtavao ta imena …

  9. ALENKA says:

    Svaka vam čast za ovo,kao i komentar koji je ostavio MJ!Pronašla sam u ovim spisima svog đeda,na kojeg sam veoma ponosna!

  10. Dogus IVF says:

    @Novi Plamen
    Imate dve (i po) opcije za digitalizovanje spiskova.
    1. Rucno prekucavanje
    2. Iskoristite OCR software koji ce to automatski uraditi preporucujem ABBYY FineReader
    2.5. Da otvorite neki javni spreadheet table i date svima zainteresovanima pristup da rucno prekucaju deo spiskova u wikipedia stilu.

    Sto se tice spiskova. Posmatracu sa strane prvo pada u oci nacionalnost zatocenika. Odnosno nesrazmeran broj Srba/Crnogoraca u odnosnu na nacionalni sastav Jugoslavije.

    Da je UDBA bila ovako revnosna prema separatistima i nacionalistima, mozda ne bismo videli rata.

    • Vanja says:

      Pa jedino su Srbi i bili u partiji

    • Ljilja says:

      Moj otac je uvek govorio da je bilo najvise Crnogoraca.

    • Darko Gavro says:

      Dali se znaju kodovi Opstina, kazne nacionalnost.
      Za sta je koji KOD (Shifra) ?

      • Slobodan says:

        Kod opstine je lako odgonetnuti, npr uz ime mog oca stoji kod opstine 602, dakle to je Jajce, kod nacionalnosti je 90, znaci 90 je kod za sve koji su se izjasnjavali kao Srbi. 91 je kod za Hrvate, 94 su Crnogorci … Tamo gde stoji “organ” to je neka sifra za udbu, ovo “predat” je opet nesto iz strukture udbe najverovatnije, “vrsta kazne” zatvarali su po sudskim presudama i najcesce takozvanom administrativnom kaznom koja je izricina bez sudskog postupka, moguce je da se ovaj kod odnosi na to.

  11. mislim da nema potrebe da se radi ocr jer sumnjam da bi ispalo bez grešaka… ako se stranice poredaju po abecednom redu nije nikakav problem naći ime koje vam treba. da su već poredane tako ja bi lako napravio pdf al nažalost nisu…

  12. Zeljko says:

    Možete li postaviti jedan zip file, da ne skidamo ovo jedno po jedno?
    hvala unapred….

  13. Gagi says:

    Šta reći nakon svih ludosti koje povremeno zahvate ovaj prostor Balkana ! Možda, da najveći greh pada na dušu neljudi koji su pod plaštom lažnog prijateljstva poslali svoje konkurente, a naše pretke na stratište i ustaški nož. Ovde ne kažem na Hrvatski, već mislim na Titove saradnike u senci. To su bile prve, zavisne komšije, ponegde rođaci srebroljupci i ostali poltroni i tt. i td.

    • Marko says:

      pa nisu sad bas svi koji su odlezali na Golom Otoku bili nevini il su im smjestile komsije.
      sad su i svi cetnici bili anti fasisti, a sto su muslimani poklani u podrinju i crnoj gori to su tamo neki pojedinci uradili. umrli su ako nisu poginuli…al u k.urcu. tako i ovi goli otocani. da je staljin napao jugoslaviji sv ko jedan bi upirali prstom na svoje kolege, komsije i sl. al kako drug staljin nije stigao sad su svi nevini zavrsili u zatvoru. hvaka drugu titu, udbi, ozni, i kpj na 45 Godina lijpog i bezbriznog zivota, bez redova za osvonve zivotne namirnice.

  14. Nela says:

    Nađoh oca! Svaka čast za ovaj spisak!

  15. Aleksandar says:

    Pronašao sam svog dedu na spisku, kao i još neke ljude koje je pominjao u knjizi koju je napisao o svom vremenu provedenom u zatvoru na Golom otoku. Nadam se da će jednom biti objavljena, iako sam skeptičan da u ovoj četničkoj zemlji ima zainteresovanih izdavača. Iskopiraću odlomak iz knjige koji sam već kačio tu i tamo na internet, pa ako nekog interesuje, a verujem da takvih makar ovde ima, neka pročita.

    ———

    Bio je 12. septembar 1950. godine. Sedeo sam u kancelariji i razmišljao šta da kupim svojoj ćerki Radmili, kojoj je istog dana bio drugi rođendan. Obećao sam joj cipelice, a obavezno i čokoladu. Čekaće me, kao i obično, oko 14 časova, na uglu ulica Maršala Tita i Stepe Stepanovića, gde me je skoro svakoga dana i ranije sačekivala, sem u dane kada sam bio službeno odsutan, i odakle sam je uzimao u naručje i odnosio do stana koji je bio udaljen od pomenutog ugla jedva pedesetak metara. Bilo je tek oko 11 časova. I taman da izađem iz kancelarije i odem do prodavnice „Borovo“, koja je bila preko puta, u kancelariju uđe Vojinović, oficir UDB-e u Surdulici, i podignutom šakom mi dade znak da ne izlazim. Vratih se za pisaći sto i zapitah šta želi. Ni na kraj pameti mi nije bilo zašto je ušao.
    On je, izvadivši iz džepa kaputa neki presavijeni polutabak, isti otvorio i, bacivši ga na sto ispred mene, rekao: „Pročitaj!“ Istog trenutka, počeo je da otkopčava futrolu revolvera, koja mu je bila na desnom kuku. Bio sam preneražen. Zla slutnja mi je proletela kroz glavu. Da li je to hapšenje? Stajao sam za trenutak i tada ponovo čuo Vojinovićev glas: „Rekao sam ti da pročitaš!“ Ton kojim mi je ovo saopštio potvrđivao je moju crnu slutnju. I… počeo sam da čitam: „Na osnovu podataka kojima raspolaže Opunomoćstvo Uprave državne bezbednosti u Surdulici, a u vezi sa neprijateljskom delatnošću Ristić Miodraga, službenika iz Surdulice, donosi se sledeće rešenje: da se Ristić Miodrag stavi u istražni zatvor…“ Dalje nisam čitao. Ustao sam sa stolice i mom kolegi, Miltenović Vojislavu, koji je sedeo za susednim stolom, rekao: „Molim te, Miltenoviću, kaži mojoj ženi da sam uhapšen“. Hteo sam još nešto da dodam, ali je Vojinović odbrusio: „Nema Miltenović šta da kaže, šta ima da se kaže, kazaćemo mi, a ti, hajde napred!“ Tada sam primetio da u ruci drži revolver.
    Izašao sam, a Vojinović za mnom. Zgrada UDB-e nije bila daleko. Nisam žurio, želeći da vidim nekog poznanika da bih mu, i pored Vojinovićevog prisustva, kazao da saopšti mojoj ženi da sam uhapšen. Međutim, bio sam malerozan. Ulica je bila skoro prazna i, ako bi neko i prišao, nisam ga poznavao. I tako, ubrzo dođosmo u zgradu UDB-e. Popesmo se na sprat i uđosmo u jednu kancelariju.
    Vojinović je seo za sto, iz fioke izvadio neki kartonski upitnik, uzeo naliv pero, ili upitnik stavio u pisaću mašinu, sada se ne sećam, i tada je počeo da mi uzima lične podatke: ime, prezime, datum rođenja, mesto rođenja, imena i prezimena roditelja, zanimanje, a zatim još nešto. Na kraju upita: „Veroispovest?“ „Ateist“, odgovorio sam. Vojinović, verovatno ne znajući šta sam mu rekao, ponovi: „Slušaj ti, razumeš li šta te pitam? Pitam te jesi li musliman, pravoslavni, katolik, ili nešto drugo?“ Odgovorio sam: „Razumem dobro, rekao sam da sam ateist, a ako ti se to ne sviđa, onda piši antiteist“. Razljutio se, udario pesnicom o sto i viknuo: „Hoćeš li ti mene da zajebavaš?“ i muški me ošamario. Istog trenutka su se otvorila vrata i u kancelariju je banuo Mile Vranjanac, takođe oficir UDB-e, ali sa višim činom od Vojinovićevog. Gledajući u mene, rekao mi je: „Šta se dereš?“ Objasnio sam mu da sam kod davanja podataka za upitnik, na pitanje veroispovest, rekao da sam ateist, ili čak i antiteist i da sam za takav odgovor dobio dobar šamar. Onda se obratio Vojinoviću: „Pa, piši kao što ti je rekao“ i, napuštajući kancelariju, dobacio: „I ja sam ateist“.
    Vojinović je stao kao ukopan i, sav zabezeknut i prosto šaputajući, upitao me: „Šta kaže Mile, i on je taj?“ „Pa čuo si“, dobacio sam. Verovatno je mislio da se Mile solidariše sa mnom. I tada, kao da je malo omekšao, ponudio me da sednem. Seo sam i onda se okuražio, te upitao: „Dobro, Vojinoviću, zašto sam ja uhapšen, kakav sam ja to neprijatelj, kakva je to neprijateljska delatnost o kojoj se govori u rešenju?“ Uzvratio je: „Mićo, ti znaš da ja nisam potpisao rešenje, već Branko Nedeljković, šef, ja sam te samo priveo i sada ću te odvesti u podrum u zatvor, a onda će ti Branko objasniti, nego daj da završimo sa tvojim ličnim kartonom. Molim te, ponovi mi ono, kako ti reče, koje si vere, ate…?“ Ponovio sam mu polako, slovo po slovo: „A-t-e-i-s-t ili a-n-t-i-t-e-i-s-t, kako hoćeš zapiši“. Šta je zapisao, da li ateist ili antiteist, ne znam, samo je posle toga, uzevši još neki podatak, pozvao milicionera Jovu i poveo me u podrum.
    U prostranom suterenu, odnosno nekadašnjem podrumu, (pre nego što je zgrada bila nacionalizovana) bilo je više zatvorskih ćelija. Mislim da ih je bilo pet ili šest. Vojinović i milicioner Jova otvorili su prvu, dakle broj 1. Unutra je bilo mračno, jer na njoj nije bilo prozora, niti otvora na gvozdenim vratima. U ćeliji se nazirala neka čovečija silueta. Onda je Vojinović viknuo: „Velinoviću, izlazi!“, i nakon toga sam primetio Velinović Stojadina, majstora metalostrugara iz Surdulice, koga sam inače dobro poznavao, kako bojažljivo izlazi, noseći u rukama nešto od posteljine. Na komandu: „Ulazi!“, ušao sam i za mnom su odmah zatvorena vrata. Unutra je bila potpuna tama. Rukama sam pipao po zidu i tako ustanovio da je ćelija veličine 1,5 puta 1,5 metara. Dole je bio beton. Zidovi su bili vlažni. Unutra nije bilo ničega, čak ni neka daščica na kojoj bih sedeo ili ležao. Tako dakle, sedeće se i ležati na vlažnom betonu…
    Ali, zašto?! I taman sam počeo da razmišljam zbog čega su me uhapsili, kad sam čuo kako se zatvaraju velika ulazna gvozdena vrata suterena, a odmah zatim neki glas iz jedne od ćelija: „Ej, ko si ti?“ Pomislih da u susednim ćelijama ima i drugih zatvorenika, pa je normalno da ih interesuje svaki novi član društva i, taman da im odgovorim, čuh odgovor Velinovića: „To je Mića Ristić, naš sreski inspektor rada, fala mu što je ušao i spasao me iz one tamnice“. Potom dodade: „Mićo, ovde se sve vidi, ima prozora, naravno sa rešetkama, ima i vode i podignuti patos za spavanje i ležanje“. A onda, ponovo onaj piskavi glas koji je pitao ko sam ja: „Mićo, zdravo, ovde u broju 5, Zare Jović, tu sam već više od dva meseca, možda si čuo da sam uhapšen. Tu je i Grade Cenić iz Surdulice, znaš onaj student medicine, a tu je i jedan Makedonac, Nikola. U ćeliji broj 4 je Stojanča Filipović, znaš ga iz Surdulice, a sa njim i Dimkov otac. Slušaj, ne sekiraj se, nećemo dugo ovde, valjda će se stvari promeniti…“ I još nešto je dobacio, a zatim se sve utiša…
    Šta je to sad? Do kada ću ovde? Zare i Cenić su tu duže od dva meseca, da li ću i ja? Šta li je uradila moja ćerčica Radmila, jer je već prošlo 14 časova? Da li me još uvek čeka na uglu ulica, da je ponesem u naručju, da joj dam cipelice, čokoladu. Da li je Miltenović već saopštio mojoj ženi da sam uhapšen i kako će to da joj kaže? Ona nema ni dinara gotovine, čime će izdržavati dve ćerčice i staru majku, čime kupovati drva, čime će plaćati stan i drugo? Ne radi, a i ne može, jer je opet u drugom stanju. Šta li sam ja to skrivio, te je ona dovedena u takvo stanje? Ta oni neće imati šta da jedu ni do prvog oktobra, a onda? Nailazi zima. Ono, imao sam nešto zemlje u Jelašnici, to bi mogla prodati, ali to se ne može, jer sam svu zemlju dao u seljačku radnu zadrugu. Da ode tamo u selo, ne bi mogla da radi, jer je skoro pred porođajem, jer nema gde da stanuje i sada i nema šta u selu da radi…
    Korak, pa onda drugi, a zatim natrag. Za više koraka nije bilo prostora. Potekoše mi suze. Uskoro će noć, neću moći stalno na nogama, kako ću sedeti, pa i spavati na betonu? Tada se začu neka lupa, neko je spolja otvarao vrata. Ubrzo zaškripaše vrata i na mojoj ćeliji. Otvorio je milicioner Jova. Kaže mi: „’Ajde, izlazi da se umiješ, naravno ako hoćeš, i obaviš nuždu“. Izašao sam, nije mi bilo do umivanja, ali sam obavio malu nuždu. Bio sam gladan, jer nisam ručao. Jova mi reče da ću sledovanje hleba dobiti sutra, za danas nije trebovao, a potom ponovo natrag u ćeliju. Jova je posle toga otvarao i zatvarao ostale ćelije i to redom. Kada jedni završe, zatvara ih, a onda otvara druge. I onda tišina…
    Noć sam proveo stojeći. Malo sam i sedeo na kačketu. Pokušao sam da zaspim, oslonjen na zid, ali nije išlo. Ponovo se začulo škljocanje ključeva i lupa vrata i, kada su otvorili ćeliju, video sam da je svanulo. Moram da se malo umijem i obavim nuždu. Zamolio sam Jovu milicionera da saopšti mojoj ženi da mi od kuće donese neko ćebe ili ćilim, ali on mi je odgovorio da to ne sme. I tako je prošlo četiri dana. Naravno da sam za to vreme nešto i spavao, ali tako na betonu. Nazebao sam i počeo jako da kašljem. Bio sam i gladan, jer su mi davali samo 300 grama suvog hleba dnevno i to bez ikakve hrane…
    Petog dana me je Jova obradovao. Otvorivši uveče ćeliju, rekao mi je da mi je dolazila žena i donela jedan veliki ćilim, jastuk i nešto hrane i saopštio mi da je sve to na stepeništu, ispred ulaza u podrum. Dakle, mila moja ženice, čula si nekako da sam u zatvoru i šta mi je najnužnije. Jova je dodao i to da je žena saznala da sam u zatvoru, ne od Miltenovića, ne od UDB-e, već joj je to rekao neki Đoka Grne, poslovođa neke trgovinske radnje, koja se nalazila preko puta UDB-e, te me je navodno video kad sam doveden u zatvor. Pravdao se mojoj ženi da joj ovaj podatak saopštava tek sada, na njeno pitanje da li me je video, ili pak čuo ma šta o meni, jer je mislio da ona to već zna, a i dodao da nije pretpostavio da joj je muž u zatvoru, već da je u UDB-i zbog nekog saslušanja. Bilo kako bilo, bio sam radostan. Neću se više smrzavati, neću biti gladan. I u zlu ima boljeg zla…
    Tek posle nekih 10-11 dana, odveli su me na sprat, i to u kancelariju šefa UDB-e, Branka Nedeljkovića, malo debeljuškastog, niskog rasta, sa očima koje su, kako sam zapamtio, stalno lutale. Ponudio me je da sednem i, po uobičajenom pravilu, ponudio mi cigaretu. Ne davši mi vremena da ga upitam zašto me je uhapsio, on me je upitao: „Znaš li zašto si uhapšen?“ Pošto sam odgovorio da ne znam, kao začuđen dodao je: „A čuo si da je uhapšen Žujović, Hebrang, Branko Petričević i drugi?“ Odgovorio sam da sam to čuo, da je sve to bilo u dnevnoj štampi, ali da ja sa tim nemam nikakve veze. On se malo osmehnuo i promrmljao: „Znam da nemaš nikakve veze, a zašto si onda protestovao protiv njihovog hapšenja? Šta si govorio o pogibiji Arse Jovanovića, šta si govorio o Banetu Andrejevu i tako dalje? ’Ajde, seti se“. Zamislio sam se malo, prisećajući se da li sam, kada i pred kim razgovarao o ovim drugovima i odgovorio Branku da je takvih razgovora bilo, da o tome svi pričaju i po ustanovama, na ulici i po kafanama, ali kakve to veze ima sa mojim hapšenjem? Šta se mene tiču Žujović i drugi, dodavši da sam ja običan službenik, mastiljara, da brinem o svojoj porodici, živim od plate i da bi, ako sam eventualno rekao nešto što nije smelo da se kaže, trebalo da mi na to skrenu pažnju i da toga više neće biti. Nedeljković se na to nasmejao i, dajući mi više tabaka hartije i jednu običnu olovku, rekao: „Evo ti ova hartija, evo ti i olovka, prebacićemo te u drugu ćeliju, gde ima svetla, pa ti tamo ima da mi redom napišeš šta si, gde, kada i s kim razgovarao o ovome o čemu smo sada razgovarali. Ako ti ponestane hartije, tražićeš još. Samo, znaj da od toga koliko ćeš se svega setiti i napisati zavisi da li ćeš biti sa svojom ženom i decom, da li ćeš opet raditi kao inspektor rada, ili ćemo te poslati na izdržavanje kazne“. Ustao je. Razgovor je bio završen. Uzeo sam olovku i hartiju, ne razmišljajući mnogo, smatrajući da sam jednom nogom na slobodi, jer šta ja imam sa takvim razgovorima, šta tu ima da se krije? Ta napisaću im sve, zbog toga se ne ide u zatvor, jer ako bi se samo zbog takvih razgovora išlo, onda bi u zatvor trebalo da ide cela Jugoslavija, s obzirom da nije bilo toga koji u to vreme o navedenim hapšenjima nije razgovarao…
    Odveli su me dole, uzeo sam svoju navlaženu posteljimu i prešao u ćeliju broj 4. Na njoj nije bilo prozora, jer je bila neposredno ispod stepeništa, ali je gorela sijalica i bilo svetlo. Unutra je bio Stojanča Filipović i neki Vukašin, otac nekog Dimka, koji je u to vreme bio diverzant. Posle kraćeg razgovora s njima, počeo sam da pišem. Pisao sam i narednih dana i nekako završio. Smatrao sam da sam do detalja opisao sve razgovore, u kojima nije bilo ničeg neprijateljskog. Pisao sam istinu. U pitanju su bili obični razgovori, u kojima se povremeno spominjao Žujović, Hebrang, Petričević i drugi, zbog kojih smo se svi čudili što su uhapšeni. Ništa više. Predao sam ovo pisanije, očekujući da ću posle toga biti pušten kući. Ali, od toga nije bilo ništa. Sedeo sam u ovoj vlažnoj ćeliji čitava dva meseca i postao nervozan, jer me više niko nije pitao ni o čemu. Tražio sam preko milicionera, koji su nas dva puta dnevno puštali iz ćelija da obavimo nuždu, da me prijave nekom oficiru UDB-e, radi razgovora, ali od toga nije bilo ništa. Niko me nije primao.
    I tako sve do sredine novembra. Jednoga dana uveče, negde oko 10 časova, mimo običaja i mimo kućnog reda, počeše da otvaraju ćelije, saopštavajući nam da pokupimo posteljinu i da se obujemo. Izdvojili su nas sedmoricu, popeli u neki kamiončić i odvezli do železničke stanice u Vladičinom Hanu. Rekoše nam da će nas sprovesti do oblasne UDB-e u Nišu. Tako je i bilo.Tek kad smo stigli u Niš, naravno svi vezani po dvojica, ili neko sam sa lisicama na rukama, primetio sam da ima još uhapšenih iz Vranja, Bosilegrada, Leskovca, Lebana i drugih mesta, koje su sprovodili. Sakupili su nas i onda, sve skupa, u pratnji više milicionera, poterali pešice ulicom. Doveli su nas u zatvor oblasne UDB-e, u nekoj zgradi pored Nišave. Po izvršenoj predaji, otišli su milicioneri koji su nas doterali i mi smo privremeno ostali u dvorištu, pod nadzorom niških milicionera. Tada je jedan od milicionera počeo da ispituje, jednog za drugim, svakog uhapšenog. Pitanje je bilo jedno: „Ej ti, zašto si uhapšen?“ Usledili su pojedinačni odgovori. Mnogi su odgovorili: „Ne znam“. Jedan od uhapšenih iz Bosilegrada je odgovorio: „Edin moj drugar izbegal za Blgarija“. „Pa šta?“, upitao je milicioner. „Ništa“, odgovorio je uhapšeni. Svi smo počeli da se smejemo, pa i milicioneri, na šta je jedan od milicionera dobacio: „Znači, jedan tvoj drug je pobegao u Bugarsku i, pošto njega nisu uspeli da uhvate, uhapsili tebe nevinog?“ „Taka“, odgovorio je sasvim ozbiljno uhapšeni Bosilegrađanin. Posle takvog dijaloga, uhapšenog su izdvojili na levu stranu. Drugi jedan od uhapšenih, na isto pitanje zašto je uhapšen, odgovorio je: „Zato što sam slušao radio“. Opet smeh. „Pa dobro, i ja slušam radio, pa vidiš, niko me zbog toga ne hapsi“, dobacio je milicioner, a zatim ponovo upitao: „A je li, da nisi ti slučajno slušao radio Moskvu?“, na šta je usledio odgovor: „Pa, slušao sam i Moskvu“. „Aha, tako dakle, voliš Ruse, i ti na levu stranu“. I tako redom. Jedan je rekao da nije hteo da se upiše u seljačku radnu zadrugu, drugi da je kupovao namirnice jednoj ženi, čiji je muž bio uhapšen zbog Informbiroa, treći zato što je rekao da je Jugoslaviju oslobodila Crvena armija, i tako redom. I mene su pitali. Odgovorio sam ono što sam znao: „Zato što sam se interesovao zašto su uhapšeni Žujović, Hebrang i drugi“. Jedino je Zare Jović, moj poznanik iz Vladičinog Hana, odgovorio jasno: „Zbog Informbiroa“.
    Posle toga su nas razveli po ćelijama. Zapravo, to nisu bile ćelije u pravom smislu. Bilo je tu tesnih komora u kojima su ranije sušene sirove kože, zatim dva duboka podruma puna vlage i memle, dok su mene i još dvojicu strpali u jednu pušnicu za meso, gde se osećalo strašno strujanje vazduha, bilo puno gara i jedva se videlo. Bilo je tu gore nego u ćeliji broj 1 u Surdulici. Upoznali smo se. Sa mnom je bio neki nastavnik matematike iz okoline Bosilegrada, i to baš onaj što je rekao milicioneru da je uhapšen zato što mu je drugar pobegao u Bugarsku, dok je drugi bio Bora zvani „Škembar“ iz Leskovca, po zanimanju zavarivač, inače prvoborac. Kad sam ga pitao da li je bio u partizanima i u kojim jedinicama, rekao je da je od 1941. godine bio u partizanskom odredu na Kukavici i tako sve do sredine 1942. kada je zarobljen i sproveden u jedan od koncentracionih logora u Norveškoj, gde je bio sve do kapitulacije Nemačke. Kad sam mu napomenuo da sam i ja bio 1941. i 1942. godine u odredu na Kukavici, a da mi je partizansko ime Mijat, zagrlio me je i, posle prepričavanja nekih detalja, ustanovili smo da se poznajemo i da smo bili zajedno u nekoliko akcija. I tako smo ćeretali, dok se nismo uspavali…
    Malo smo spavali, jer je po kućnom redu uskoro bilo ustajanje. Kako to inače ide, otvaraju jednu ćeliju, izlazi se, umiva na pumpi u dvorištu, zatim vrši nužda u jednom poljskom klozetu, a onda natrag u ćelije. Odmah po ulasku u pušnicu, Bora „škembar“ je postao nešto nervozan i počeo da nam priča da ni u fašizmu, ni u logorima u Nemačkoj i Norveškoj, nije video, niti čuo za ovakve ćelije, kao što je ova u kojoj smo smešteni, te je počeo da lupa po vratima i viče: „Otvorite, otvorite, majku li vam vašu, jeste li ovo za komuniste pravili?“ Ubrzo su milicioneri otvorili našu pušnicu i počeli da udaraju Boru, ali za kratko, jer je naišao jedan od islednika, neki „Selja“ i, saznavši o čemu se radi, naredio da nas odmah prebace u jedan od dva podruma. Prebacili smo se u podrum. Tu je bilo oko 40 zatvorenika. Dole su bile daske. Podrum je bio veličine 4 puta 4 metra, tako da su mnogi stajali, jer nije bilo mesta da svi leže ili sede. Povrh toga, unutra je bilo zagušljivo i velika zapara od ljudskog disanja. Na podrumu je bio jedan mali rešetkast prozorčić, veličine 40 puta 40 centimetara i sav je bio u pari koja je izlazila kroz njega iz podruma. Videvši Boru da se mršti, dobacio sam: „Boro, ovde je gore nego u onoj pušnici, tamo smo barem iz odžaka imali dovoljno svežeg vazduha“, na šta je neko iz grupe ljudi u podrumu rekao, pokazujući na jednog druga: „E pa, kad može drug pukovnik da diše ovaj vazduh, moći ćete i vi. Pa onda sekretari i članovi komiteta, i oni ga dišu“, na šta je jedan drugi drug odvalio: „More, jebem ti ovakav vazduh i ovakvo disanje, jedva čekam da nas oteraju u logor, pa šta bude, barem vazduha ćemo imati dovoljno“. Onda je onaj isti drug, za koga sam ubrzo saznao da je pre rata bio partijski sekretar Niške ložionice, da je za vreme rata bio u logorima u Norveškoj, a pre hapšenja član komiteta Niša i visoki funkcioner, rekao doslovno: „Drugovi, nema boljeg rada od nerada“. Ovih reči smo se svi sećali na Golom Otoku.
    O kakvom logoru to Nacko, taj bivši niški partijski funkcioner, priča? Nisam samo ja bio zainteresovan, interesovali su se i drugi iz podruma. Nacko nam je objasnio da je saznao da je Tito naredio Rankoviću da formira koncentracioni logor u koji će strpati sve Informbirovce i sve one koji vole Ruse, da je takav logor već formiran na nekom ostrvu, kao i da će nas tamo poslati. U podrumu je nastao žagor. Mnogi su ga pitali da li će im suditi, koliko će dugo boraviti u tom logoru, da li će tamo raditi i šta, da li će imati pravo da primaju pakete i slično. On je tada rekao da nikakvog suđenja neće biti, jer smo mi sprovedeni van zakona, da nas smatraju neprijateljima i da nemamo nikakva građanska prava, pa čak ni pravo da nam se sudi. Na to je, sećam se, reagovao neki Radonjić, koji je do hapšenja bio javni tužilac Niške oblasti, rekavši da je to nemoguće i da je u suprotnosti sa Ustavom Jugoslavije, te da se niko ne može poslati na bilo kakvo izdržavanje kazne, bez obzira da li u logor ili u zatvor, bez prethodne sudske presude. Naglasio je i to da ni u krivičnom, niti bilo kom drugom zakonu, nije predviđeno ili propisano postojanje koncentracionih logora. Nacko se opet nasmejao i ponovio da ne budemo naivni, jer, kao što je već rekao, koncentracioni logor je već formiran, tamo se već nalazi hiljade logoraša i da su to uglavnom najbolji borci u Revoluciji, revolucionari, kao i mnogi mladi ljudi, uglavnom studenti koji su, na ovaj ili onaj način, simpatisali Ruse, te da nikome od njih nije suđeno…
    Ovo nagoveštenje druga Nacka je bilo predmet razgovora u narednim danima. Mnogi su očekivali da će ih, i pored Nackovih priča, pustiti kući, odnosno da im neće niti suditi, niti ih slati u logor, jer, navodno, nisu učestvovali u Revoluciji, nisu bili studenti, niti su pak simpatizeri Rusa ili Staljina. Čak su voleli Tita i vole ga i danas. Tako je pričao neki Vlada Petrov, sreski poverenik iz Bosilegrada, tako i mnogi drugi…
    Pored navedenog, glavna tema nas u podrumu je bio vazduh. Teško se disalo i da bi, koliko toliko, imali više vazduha, onaj isti Nacko, koji je bio pun nekih viceva, molio je dežurnog milicionera da otvori podrumska vrata da bi mu ispričao koji vic. Dok je pričao viceve, vrata su bila otvorena i udisali smo sveži vazduh. Kasnije su milicioneri, kojima su se Nackovi vicevi mnogo dopadali, sami, bez poziva dolazili, otvarali vrata i tražili da im se pričaju vicevi. Ali, i pored toga, u podrumu je bilo očajno…
    Svakog četvrtka smo imali pravo da nam iz porodice donesu nešto od hrane, koja nam je dobrodošla, jer smo u pritvoru primali samo po 300 grama hleba i nešto malo čorbastog pasulja, tako da je četvrtkom i narednih dan-dva, bilo nešto veselije. Međutim, meni nije bilo veselije. Žena mi je došla tek posle mesec dana. To mi je rekao milicioner, s obzirom da nije bilo dozvoljeno da se viđamo. Milicioner je bio malo snužden i, dok mi je predavao jednu teglicu prepržene masti i nešto jabuka, ipak je bio čovečan i rekao mi da u mojoj porodici nije sve najbolje. Rekao je: da mi je mlađa ćerčica Gordana jako bolesna, da je obrasla u neke rane i kraste, da su mojoj ženi lokalne vlasti u Surdulici naredile da se iseli iz stana što hitnije, a ako ne nađe stan, da će je vlasti iseliti silom i smestiti celu porodicu u jedan podrum u Ćurkovici, predgrađu Surdulice, zatim, da mi žena nema novaca za drva i hranu, kao i za oblačenje dece, te na kraju da je svinjče, koje je spremano za zimu, lipsalo (crklo) i da neće imati mesa preko zime. Rekao mi je i to da mi je starija ćerčica, koja je ranije bila veoma živahna i pila skoro dva litra mleka svakog dana, što joj je uglavnom bila jedina hrana, postala tužna i da od dana moga hapšenja u Surdulici više uopšte ne pije ni gram mleka. Inače, da žena očekuje da se za nedelju dana porodi i da će joj od tada biti još teže, jer niko ne sme da joj bilo šta materijalno pomogne, s obzirom da se u narodu priča da će svaki onaj, koji na bilo koji način pomaže porodicu uhapšenih Informbirovaca, obavezno biti uhapšen i biti tretiran kao Informbirovac. Naravno, uzgred me je zamolio da o ovome nikome ne pričam, jer će za ovo odgovarati…
    Ovakvo saznanje o porodici me je jako uzbudilo, tako da dva dana nisam mogao da spavam, niti ma šta da jedem. Drugovi iz podruma su me zapitkivali i, naslutivši o čemu se radi, tešili me na svoj način, ali sve je bilo uzalud. Noću, a i danju, tekle su mi suze. Pa zašto, pitao sam se? Zašto ispašta moja porodica? Zar ni detetu od godinu dana ne daju pravo na besplatno lečenje? Zašto mi porodicu isteruju iz stana i preseljavaju u podrum? Možda je taj podrum isti kao ovaj, pun vlage? Zar će se u takvom podrumu poroditi moja žena i u njemu živeti gladna deca? Zar sam ja toliko kriv? Uteha drugova iz podruma da ni oni nisu, što se porodice tiče, u boljem položaju, malo me je smirivala. Postao sam ćutljiv…
    Nakon jedno mesec i po dana života u memljivom podrumu, neposredno pred transportovanje u logor, posetili su nas neki više oficiri UDB-e SFRJ. Bili su u uniformi, sa činovima potpukovnik i pukovnik. Sa nama su lepo razgovarali, ničim ne nagoveštavajući kakav nas pakao čeka na ostrvu. Interesovali su se da li dobijamo dnevnu štampu, da li koristimo knjige za čitanje i sl. Kada su neki odgovorili da im se sve dozvoljava za čitanje, tada je jedan od pukovnika zapitao: „Jeste li se sada uverili koji je socijalizam bolji, naš ili sovjetski?“ Nastalo je ćutanje i taman tada, na opšte iznenađenje, jedan od uhapšenika, neki Zine iz okoline Bosilegrada, zapita: „Drugar pakovnik, a ima li dvata socijalizma?“ Nastalo je iščekivanje. Pukovnik je malo zastao, kao razmišljajući, a onda odbrusio: „Vi ste nepopravljivi i zato ćemo vas još sutra poslati na ostrvo i tamo ćete saznati koliko socijalizama ima“. Dakle, poslaće nas na ostrvo da bi nas uverili da je naš socijalizam bolji od sovjetskog.
    I tako, sutradan uveče, davši nam hleba za dva dana, strpaše nas u nekoliko teretnih vagona, koje su priključili uz jedan teretni voz i oko pola noći krenuli ka Beogradu. U vagonima nismo imali vodu, niti ma kakav sud za vršenje nužde. Pored toga, svi smo bili vezani novim američkim lisicama, neki pojedinačno, a neki po dvojica. Kažu da su te lisice i pendreci bili prva roba koju smo dobili iz Amerike nakon prekida odnosa sa Sovjetskim Savezom. Ruke su morale pažljivo da se drže, jer bi se pri najmanjem istezanju lisice stezale i zarivale u kožu i meso.
    Voz je ujutru bio u Topčideru, kod Beograda. Posle malog manevrisanja, vagone u kojima su bili zatvorenici, postavili su na sporedni kolosek – odmah pored šume. Kroz male rešetkaste prozorčiće na vagonima, primetili smo da na istom koloseku ima još vagona sa zatvorenicima, koje su doterali pre nas. Iz nekih vagona je dopirala pesma. Pevali su partizanske pesme, Bilećanku, pesmu radu i slično. Ubrzo su naoružani milicioneri sa automatima, otvorivši naš vagon i bacivši nam jednu kofu, saopštili da u tu kofu ima da vršimo nuždu. Jedan po jedan, vršili smo, ko malu, ko veliku nuždu, u kofu i, pošto je kofa uskoro bila napunjena, lupali smo po vratima teretnog vagona da nam otvore. Pošto su nam milicioneri otvorili, naredili su dvojici da ponesu kofu i u pratnji milicionera isprazne je tu u šumi. Pošto su ispraznili kofu sa izmetom, toj dvojici je naređeno da na obližnjoj pumpi operu kofu, napune je vodom i tu vodu donesu u vagon da bi se koristila za piće. Kada su nam ova dvojica objasnila da je ta voda iz iste kofe u koju smo pre toga vršili nuždu, svi smo se razbesneli i počeli da protestujemo, na šta nam je jedan od milicionera rekao da budemo mirni, jer drugih posuda za vodu nema, i da nije dozvoljeno da nas pojedinačno puštaju da odemo do pumpe. Protesti ovakve vrste su se čuli i iz drugih vagona, ali je sve bilo uzalud. I tako celog dana. Međutim, kada je nastala žeđ, mnogi nisu mogli da izdrže i počeli su da piju…
    Kasno uveče, počeli su, jedan za drugim, ponovo da otvaraju vagone. Tada smo primetili da se na peronu, ispred vagona, nalazi nekoliko UDB-inih viših oficira, uglavnom pukovnika. Čim bi otvorili vagon, počeli bi da čitaju imena zatvorenika i, kako bi se prozvani odazvao, davali su mu rešenje (o kazni). Pošto su nam ruke bile vezane, kome napred, kome pozadi, a nekima po dvojici (jednom leva, a drugom desna ruka), to mnogi, a naročito oni kojima su ruke bile vezane (naravno lisicama) pozadi, nisu mogli da pročitaju ko ih to i sa kakvom kaznom kažnjava. Ja sam imao tu sreću da sam bio vezan napred, tako da sam, nakon što sam prozvan i primio rešenje, mogao uz svetlost električne sijalice sa obližnje bandere da pročitam, koliko se sada sećam, sledeće:
    „Sudija za prekršaje opštine Palilula u Beogradu, na osnovu člana (tog i tog) Zakona o prekršajima, Službeni list FNRJ broj (taj i taj), donosi sledeće
    Rešenje
    Ristić D. Miodrag iz Surdulice kažnjava se sa osamnaest meseci društveno korisnog rada, koju kaznu ima izdržati u određenom mestu. Protivu ovog rešenja imenovani ima pravo žalbe u roku od sedam dana veću za prekršaje Grada Beograda“.
    Pečat i potpis i ništa više.
    Koliko sam doznao, kazne su se kretale od godinu dana, osamnaest meseci i dve godine. Čuo sam kako jedan zatvorenik iz susednog vagona, kome su ruke bile vezane pozadi, pročitavši rešenje, koje je držao neko drugi, zapitao pukovnika: „Molim vas, druže pukovniče, ovde piše da imam pravo žalbe u roku od sedam dana, znate ja sam inače Radojičić (ime sam zaboravio), savezni poslanik za Kragujevac, pa vas pitam kako mogu da napišem žalbu kada su mi vezane ruke, nemam niti olovku, niti hartiju i kome da predam tu žalbu?“ Pukovnik se malo zamislio, a zatim mu odgovorio da je njegov zadatak da nam uruči rešenje, a što se tiče žalbi, to će nam biti objašnjeno tamo na ostrvu, gde nas sada upućuju…
    Kako su neki zatvorenici, i pored opomene iz polazišta da ništa ne nosimo od stvari i posteljina sa sobom, ipak nosili poneku torbu, ćebe, jastuk i slično, to su nam saopštili da to odmah izbacimo iz vagona, jer nam na ostrvu to neće trebati, pošto navodno tamo ima svega toga dovoljno. No, i pored toga, ne znam da je ko nešto izbacio. Ovakvom obaveštenju smo se mnogi smejali.
    I tako, otprilike još jedan čas, a zatim je u naš vagon ušao jedan oficir UDB-e, saopštivši nam da je on sprovodnik vagona i moleći nas da budemo disciplinovani, rekao da ga ne zapitkujemo kojekakve pojedinosti o ostrvu, gde nas upućuju, jer o tome on ne zna ništa. A onda, posle izvesnog manevrisanja i sakupljanja vagona, sakupivši oko 40 vagona sa zatvorenicima, uglavnom sa područja Srbije, Makedonije, Vojvodine i Kosmeta, dve lokomotive nas povezoše na severozapad. Vozili smo se celu noć i ceo sutrašnji dan. Uveče smo stigli pored obale mora, a tada…
    Neko je rekao da se nalazimo u gradu Bakru, iz čega smo zaključili da nas ne vode na ostrvo Vis, već na neko drugo mesto. U isto vreme se čula neka velika galama, nešto kao jaukanje, neki čudni uzvici, nešto kao protest i ko bi ga znao šta još. Galama je dolazila spolja. Jedan od naših je gledao kroz rešetkasti prozor na vagonu i saopštio nam da lokomotiva, manevrišući, dovodi jedan po jedan vagon do određenog mesta u blizini morske obale, da se tada otvaraju vrata vagona i da zatvorenici iskaču iz vagona, a onda trče prema obali, gde je bio usidren jedan brod. Uzbuđenim glasom nam je predočio da zatvorenike, dok trče od vagona prema brodu, kroz špalir milicionera udaraju i da se otuda čuje onolika galama i ono jaukanje. Malo zatim, privučen je malo napred i naš vagon, neko je spolja otvorio vrata i odmah su se čuli oštri povici: „Silazi brzo, skači iz vagona… Udri ga… Majku vam vašu informbirovsku… Udri bandu, u…d…r…i… bandu… U…d…r…i… ga…“
    Za trenutak, našavši se na samim vratima, primetih prvo da nema perona pored vagona, te da treba skakati iz vagona i, drugo, da je od vagona prema obali mora napravljen špalir kroz koji su trčeći prolazili naši. Čuo sam i tupe udarce, povike, jaukanja i pretpostavio da ih to milicioneri tuku… Tako je i bilo. Skočio sam iz vagona, jedva se održavajući da odmah ne padnem, i potrčao kroz špalir što brže, smatrajući da ću na taj način dobiti manje batina… Posle prvih udaraca po leđima, glavi, licu, po stomaku, mahinalno sam rukama zaštitio lice, malo se pogurio i, što sam brže mogao, kretao se kroz špalir. Istovremeno se i dalje čula graja i povici: „Udri bandu, udari toga u mantilu… slomi mu rebra… prebij mu nos… bubrege.. unakazi ga…“ Osećao sam udarce i napred i pozadi, po glavi. Imao sam vremena da primetim da nas milicioneri udaraju pesnicama, laktovima, čizmama, pa i nekim tvrdim gvozdenim predmetima. Primetio sam da su neki od zatvorenika popadali na zemlju, jer sam ih morao preskakati i ići što dalje od ovog užasa, ne bih li se što pre dočepao broda…
    I najzad, evo broda. Prosto sam preleteo preko široke daske, koja je spajala brod sa kopnom i tada čuo: „Silazi, silazi“. Video sam jedan otvor na brodu i jedne gvozdene stepenice, koje su vodile ka utrobi broda i, taman da počnem da silazim, taman što sam stavio nogu na prvi stepenik, neko me gurnu i ja sam sleteo dole. Pao sam na zatvorenike, koji su pre mene bili isto tako odgurnuti. Čuo sam jaukanje. Izgleda da mi ništa nije bilo slomljeno i ustao sam, odnosno otkotrljao se malo dalje, da mi na vrat odozgo ne bi pao drugi zatvorenik…
    Unutra je bilo svetlo. Primetio sam i tu milicionere, a i ponekog u oficirskoj uniformi i čuo komandu: „Penji se u boks“. Videvši da se u brodu već nalaze drugi zatvorenici, koji su bili raspoređeni po boksovima, popeo sam se nekako i ja i zgrčio se pored njih. Niko ništa nije govorio. Samo se čulo neko stenjanje, poneki jauk, a uporedo i tupi padovi onih odozgo…
    Na kraju se sve smirilo. Neko je komandovao: „Niko ne sme da gleda prema centru broda, jer ko pogleda, žalosna mu majka… A sada, neka se izvuku napred oni koji su se usrali… majku li vam vašu, ko će da miriše vaš smrad, vaša govna“. Nekoliko njih je izlazilo napred. Tada su im naredili da se popnu na palubu, a zatim se čulo lupanje kofa za vodu i pljuskanje vode, a potom su skoro polugoli dolazili ponovo kod nas. Čuo sam gde jedan, odmah pored mene, kaže da su ga ispljuskali hladnom morskom vodom, a odelo i gaće bacili u more, da ne bi smrdeli. Tako polugoli su i doterani sutradan na ostrvo. Mnogi su se tresli od zime i straha, mnogi cvokotali zubima… Tada se ponovo čuo onaj komandni glas: „Ako je nekome slomljena ruka ili noga, ako mu je slomljeno rebro ili nešto drugo povređeno, nemoj slučajno da jauče, jer će dobiti batine. Ovo nije bolnica, sutra kada dođete na ostrvo, javite se tamo, pa neka vas leče… Mislio sam da je sada sve gotovo i da će nas sada ostaviti na miru…
    Međutim, taman je nastala mala jezovita tišina, kad se ču onaj poznati komandni glas: „Neka se izvuče i dođe ovde Branko Petričević… Ej, čuješ li?“ Odnekuda se čuo tih glas: „Čuo sam, evo me“. Izgleda da je prozvani došao na odredište, na sredini broda, jer su se odmah čuli neki tupi udarci i povici: „Je li, komandante, ’oćeš Rusiju, majku li ti informbirovsku…“ I dok su udarci i dalje trajali, neko je, skoro pored mene, šaputao: „Znaš, to je Petričević, prvi general milicije, komandant milicije Beograda, inače pravnik i španski borac“. Glas mi je nekako bio poznat, te ga zapitah: „Druže, nekako mi je poznat tvoj glas“. Odgovorio je: „Ja sam Spasoje Petrušić…“ Hteo je još nešto da kaže, ali sam ga prekinuo, rekavši mu da ga poznajem, da je sa Gajtana, da smo zajedno 1941. bili u partizanima na Kukavici i da sam ja Mijat. Obojica smo se radovali što smo se, posle 1941. godine, našli, mada pod ovakvim okolnostima i počeli, šapatom, da evociramo prošlost. Spasoje me je upozorio da njega sada po drugi put dovode na ostrvo, odnosno na Goli otok, kako mi je rekao da se to ostrvo zove i da će njega, u svakom slučaju, tući više nego ostale. Takođe me je upozorio da ćemo i na Golom otoku dobijati batine, i to mnogo više nego ovde, i nagovestio mi način kako ću lakše prolaziti kroz špalir na Golom otoku…
    Za momenat smo prekinuli šaputanje, jer su posle Petričevića poveli nekog drugog da izađe u sredinu broda, a posle njega trećeg, četvrtog, petog, valjda tako njih dvadesetak. I sa svakim od njih isto. Tupi udarci, jauk, po neko pitanje „zašto“, a onda opet udarci… Pod ovakvim okolnostima nisam mogao da zaspim, a verujem da to ni drugi nisu mogli. Odasvud se čuo jedva čujni šapat. Zapitao sam Spasoja kakvo je to ostrvo gde će nas istovariti, ima li tamo stanovnika, šta ćemo tamo da radimo, kakva je hrana, hoćemo li moći da pišemo svojima i slično. Prošaptao je da je to jedno pusto ostrvo bez stanovnika, veliko u prečniku jedno 3-4 kilometra, da ćemo tamo da tucamo, razbijamo i nosimo kamen, da će nas tamo tući ne samo milicioneri, već i logoraši, da je hrana ispod svakog minimuma, da nema dovoljno vode, nema dovoljno spavanja, ali da je momentalno najvažnije proći stroj koji nas čeka na Golom otoku. Kroz stroj treba ići što brže, sa rukama iznad glave, kako bi je bolje zaštitio, a takođe zaštitio i lice. Mada je šaputao veoma tiho, izgleda da su ga čuli drugi uhapšenici, jer sam primetio da im tela drhte od straha. I tako smo sa Spasojem proveli celu noć. Napolju je već počelo da sviće i zraci svetlosti su odnekud prodirali u utrobu broda.
    Izgleda da me je zamor savladao i da sam malo odremao. Probudila me je neka buka, neki šum mnogih glasova, neko urlanje, neka vika hiljade glasova. Odmah zatim je brod stao i na njega su počeli da se penju neki ljudi u poluvojničkim odelima, vičući: „Ustaj, diži se bando… izlazi napolje… Udri staljinovce… udri… brzo… trk… Nastala je opšta pometnja.
    I da si hteo da ustaneš, to nisi mogao, jer je razmak vertikalno između boksova bio toliki da je moglo samo da se puzi, eventualno da se podlakti. Zbog toga smo se izvlačili puzeći unazad sve do nekih držača za noge, onda malo naniže do dna broda, a potom uz one poznate gvozdene lestve naviše, sve do otvora broda… Za sve to vreme su pljuštali udarci po glavi i ramenima i iz mnogih glasova se i dalje čulo: „Udri bandu… Udri staljinovce… Ua banda…“ Nekako sam se uspeo uz lestve, smatrajući da će napolju, van broda, biti malo sigurnije. Međutim, tek tada je nastao pakao. Poređani u dve nepregledne vrste, okrenuti jedni prema drugim, stajali su logoraši, izmešani sa milicionerima i islednicima, a mi smo prolazili polutrčeći između njih, baš onako kao sinoć prema brodu u Bakru. Svi su zamahivali i udarali po glavi, po ramenima, po telu, gde god stignu, uz gromoglasnu, stravičnu viku, kao da gone divljač…

    • Mima says:

      Znaci ima negdje jos dijelova knjige? U dahu sam procitala…

    • Toni Martić says:

      ima li jos? meni srecom nikad nitko nije bio na golom otoku, ali bih voljela procitati vise o ovome.

    • Petar says:

      Izdavačka kuća Novoli iz Beograda (www.novoli.rs) je prije nekoliko mjeseci objavila knjigu talijanskog autora Giampaola Panse – Zatvorenici tišine, koja govori o Talijanu, komunisti koji je bio dve godine na Golom otoku, zatim se vratio u Italiju, i o tome ćutao do kraja života. Nabavio sam je preko interneta, ali znam da se prodaje u Srbiji po knjižarama. Zašto ne probaš s njima? Očigledno da prate tu temu, a uzgred da ne zvuči kao marketing, ali knjiga je odlična. Koga interesiraju te godine (španski građanski rat, partizani, Goli otok), knjiga, iako ne kratka čita se u jednome dahu. Pozdrav.

    • Milica says:

      Pokušaj na e-mail:office@novolistampa.com to je izdavač iz Beograda Novoli koji je nedavno objavio knjigu o Italijanu Skanu, koji je prošao Goli otok. Njegovo ime nalazi se na spsiku na strani 63 , mada je prezime tačno ali je ime napisano u slovenskoj varijanti Andrija,a ne Andrea. Priča iz knjige je autentična, i prilično potresna. Knjiga je za one sa jakim živcima. Odlična!

    • Dunja Badnjevic says:

      Ja sam napisala knjigu o tome koja je izasla u Italiji i dobila pet vrlo znacajnih nagrada. Nazalost na nasem jeziku nije izdata – jednostavno nije nasla zainteresovane izdavace

      • Aleksandra says:

        Pronasla sam svog dedu na spisku. Po narodnosti je bio Italijan. Ljude nije delio po etnickoj pripadnosti ili veri. Bio je posten covek. Pre petnaest godina moja je majka na italijanskom napisala svedocanstvo o svome ocu i njegovom tragicnom iskustvu na Golom otoku. Tekst je preveden na nas jezik i nadam se da ce jednog dana biti negde objavljen.
        Inace, mama i ja smo procitale knjigu gospodje Dunje Badnjevic. Velika je steta za kulturu na balkanskim prostorima sto tako vredna stiva ne nalaze zainteresovane izdavace.
        U jednom dahu sam procitala i odlomak iz knjige Aleksandrovog dede. Nadam se da ce i ona jednog dana naci izdavaca i postati dostupna siroj javnosti.

    • Ivana says:

      Aleksande, molim te, daj nam jos delova ako ne i celu knjigu…

    • Bane says:

      U trenutku kada je tvoj deda bio u zatvoru u Nišu sa čika Nackom i Škembarom, bio je imoj deda a pre toga su bili zajedno u logorima u Norveškoj. oj deda je bio Direktor Niške industriske zone, a uhapšen je zbog sledeće rečenice: ” Ja bi diplomatske magacine otvorio da NAROD ima !!! To nema nikakve veza sa Informbirom ili veličanjem Rusije ili Staljina. Imao je jako izraženu kritiku prema socijalnoj nepravdi oko njega.

      Ja sam kompletirao spiskove u jedan pdf fajl, međutim u originalu fale strana 40 iz dela sa prezimenima od A-F i strana 2 u delu G-M na kraju je spisak umrlih na Golom otoku.
      Spisak možete da skinete na:

      http://rapidshare.com/share/7C4B94EB55D22E8141A3E60ADA64CF72

    • andrej says:

      Poštovani Aleksandar !
      Jako sam zainteresiran za knjigu vašeg deda, jer se bavim proučavanjem Golog otoka ili razdoblja informbiroa. Knjiga sam nabrao oko 50-60 na ovu temo. Neke sam uredio i opremio u elektronski oblik, neke preslovio iz ćirice u latinicu i jim dao novi oblik knjige pa i fotografije (13 knjiga) , da bi ljudi mogli čitat i upoznat ona vremena. Napišite mi naslov pa ču vam poslat, da vidite kako izgledaju. To sve radim zbog toga , da se ona vremena ne izgube u zaborav i za to ne primam honorar. Jednog dana če se moči čitat knjige na internetnoj stranici. Knjigu mi možete poslati na naslov : andrej.brni.bozic@gmail.com a vi mi napišite vašu adresu, da bi vam mogao slati CD sa knjigama poštom.
      Pozdrav Andrej iz Ljubljane !

  16. Faton says:

    Hvala vam sa ovu informaciu
    Pozdrav is Prishtine

  17. Adnan says:

    Hvala za dokument, i ja sam pronašao oca, Jažić M. Šaćir. Naravno da sam ponosan na njega, jer je preživio strahote i užas i umro u 84-oj godini. Vrlo malo je pričao o toj “životnoj epizodi” kao i ostali preživjeli, što je veoma interesantno. Valjda su im isprali mozak. A također bi bilo vrlo interesantno i objaviti spisak isljednika, krvnika koji su te ljude mučili. Nadam se da će se jednom otvoriti svi ti tajni dokumenti iz bivše nam YU, a bogami iz ovih sadašnjih državica, te da će neko i odgovarati ili da onaj gore poravna račun, za dobro svih normalnih i zdravih ljudi.

  18. HEBEHA says:

    šta označavaju brojevi u koloni “vrsta kazne”?

  19. geotechnician says:

    Moj djed je bio srbin i proveo je skoro 4 godine na Golom otoku, a odveden je tamo samo zato sto je rekao istinu vezano za partiju u kojoj je i sam bio! Cutao je skoro 40 godina nije htio da prica uopste sta se to desavalo na Golom otoku. Kada je poceo rat 1991 tek tada je ali samo ponekad pricao o nekim detaljima sa golog otoka,i pokazivao oziljke po tjelu od batina i od vezivanja sa bodljikavom zicom!!! Kako je vecinu vremena provedenog tamo u pogutom polozaju gledajuci u tlo nije se smjelo ni ispraviti ni pogledati uspravno, jeli su sirovu ribu.
    On je bio sretan pa se vratio kuci ziv za razliku od mnogih koji nisu, jer u suprotnom ja ovo nebih ni pisao jer nebih ni postojao. Zato mu hvala sto je izdrzao tu golgotu!!! Umro je u 82-goj godini zivota u svojoj kuci okruzen sa sa svojim potomstvom!!!!!!

    • Aleksandar says:

      Pronasao sam svog dedu na spisku zatvorenih na ostrvu srama i ponosa.Srama za drzavu u kojoj smo ziveli,a koji je izrodio ponos u nama koji smo nasledili predanje ljudi koji su golgotu proziveli.Srbin sam po nacionalnosti ali nikada nikoga ko je covek nisam zanemarivao, a nekmoli mrzeo.Ako je sudeci po genetici nasledjenoj od dede to je i za ocekivati bilo.Cinjenica je jedna da ,uglavnom svi oni koji su proveli na Golom otoku i Grguru nisu svoje jade pricali ako prethodno neka muka ili dobar povod ih na to nisu naterali.Tako je bilo sa mojim dedom koji je cudo bio od coveka.Njega su u luci u koju su dopremali zatvorenike, gurnuli sa palube u potpalublje broda i on je direktno na glavu pao.Kazu ljudi,a pre svega covek koji je kasnije bio i bokserski trener u Kragujevcu Slavko Sorgić u emisiji kod autora Vanje Bulica da nikada pre,a ni kasnije nije video da coveku tako glava moze da otekne.Tako je bez lekarske pomoci bio mesec dana u logoru.Deda je dugo o svim mukama cutao i nosio ih u sebi.Tako ga je,mozda i sudbinski stigao kraj zivota.Procitavsi jednu knjigu, koja je na temu sramote nasih naroda napisana,od uzbudjenja dobio mozdani udar.Vrlo kratko posle toga i preminuo.Zvao se Dragomir Bozanic.Proveo je 5 godina na Golom otoku.Ponosim se njime

  20. Šika says:

    Pronašao sam svog dedu, ali nije tačno da je pušten, on je tamo preminuo i tamo su mu nažalost ostale kosti. Interesuje me da li postoji spisak umrlih na Golom otoku?

  21. Vanja says:

    Komunisti su upali u rupu koju su sami kopali.Ti isti bi bili srecni da su na Golom otok zavrsili oni koji nisu bili u zlocinackom udruzenju zvanom partija. Zasto se potomci ovih gore ne zabrinu o zlocinima koji su se desavali nad postenim srbima, onima koje su ti isti mucili i ubijali zarad partijskih interesa

    • milos says:

      Zaista treba biti ozbiljno slabouman a takodje i hrabar pa napisati toliko los i neutemeljen komentar – meni je zao tebe . Takvi tipovi kao ti zaista su malignitet koji nas je doveo dovde dokle smo stigli . Cuvaj se samog sebe .
      Nasao svog oca na ovom spisku – robijao 3 godine i nikoga nikada nije mucio pre i posle Golog Otoka / on je bio diplomata a kasnije advokat .

  22. Miodrag says:

    Pojasnjenje: moj komentar se naravno odnosi na Zorana, koji očito pojma nema šta je bio Goli Otok… ,tamo nisu vodili izdajice, nego poštene ljude koji su nekom smetali…nekome samo zato što su Srbi, nekome kome su se zamjerili, a nekome što je shvatio da čini VELIKO DJELO ….

  23. maja says:

    Nadjoh i ja mog dedu ! Plakala sam kada sam videla,baka je bila trudna sa mojom mamom kada su ga odveli.Nije se vratio ziv,a koliko su mi pricali,sedeo je u kutiji metar sa metar(mozda i manje).Nisu mu dali da vidi moju majku,cak ni sliku.Umro je tamo,a platili su strazaru da mogu njegovo telo da sahrane.Baka je sama odgajala dvoje dece,nikakvu odstetu nije dobila.Ne ponovilo se vise nikad !!!

    • mirko says:

      Tudi jaz sem našel mamo na tem spisku.Imam srečo,da je še živa in se s težkim srcem spominja teh težkih dni,ko naju je s sestrico morala pustiti starim staršem.

  24. napravio sam pdf evo uploaduje se pa kad bude gotovo okačim link

  25. Suzana Basic says:

    Hvala na objavljivanju. Nasla sam oca. Prvi put da mogu sa sigurnoscu da utvrdim kada je uhapsen, a kada pusten. Razboleo se i umro 1955. Tada sam tek napunila 2 godine a moje dve sestre su imale 8 i druga 7 godina. Za mene je ovo veoma potresno. …

  26. Postovani, puno hvala sto ste objavili ovaj dokumenat

  27. KURSUMLIJA says:

    Nadjo mog oca na na spisk broj 59 u golom otoku KURSUMLIJA SEDZAT PUNO VAM FALA KO JE OBJAVIO OVAJ SPISAK

  28. Sanja says:

    Pronađoh i ja mog dedu. Molim vas ako ne zna šta znače ove kolone “vrsta odluke” i “vkazne da mi pojasni. Hvala

  29. Marko says:

    Mog dede nema. Kazu poginuo na Trstu kao partizan. Baba ga nikad nije pronasla. Nikad nije izganjala penziju i sama sa deset prsta odhranila mog oca u 20 m2. Nikad se vise nije ni udala. Al su zato cetnici dobili penzije. i stanove i prava za od drzave protiv koje su se borili a za koju je moj djed svoj zivot dao.
    Hocu reci. Nekom rat nekom brat.

  30. Ne mogu da vjerujem says:

    zaista ne mogu da vjerujem da u ovo digitalno doba niko nije bio u stanju skenirati sve kao pdf po kojem se barem moze pretrazivati, da ne govorim pohraniti u bazu podataka koja se moze pretrazivati onlajn, pa to je posao od dan-dva…

  31. Nikola says:

    Broj mrtvih je puno veći !

    Broj mrtvih je stvarno veći ali je bio umanjivan na ovaj način: uoči smrti su logoraši puštani, da umru kod kuće ! Na ovakav način je umro i ovdje popisani potpredsjednik Prezidijuma Narodne republike Hrvatske (predsjednik Hrvatske je tada bio književnik Vladimir Nazor) Stevan (Stevo) Zečević, rodom iz sela Jagodnja Gornja, Dalmacija

  32. Saša says:

    Moj otac je bio na Golom otoku 60-tih godina proslog vijeka i nema ga na ovom spisku.
    Molim Vas moze li neko da potvrdi da li postoji spisak zatvorenika i nakon 1956.god i gdje ?
    Hvala

    • Novi Plamen says:

      Nakon 1956 god na Golom otoku ostaje svega nekoliko politickih zatvorenika do 1961 god. Svi osudjenici nakon tog perioda su bili pritvoreni zbog lopovluka i sl. krivicnih dela.

      • Saša says:

        U slučaju koji me interesuje radi se o periodu 1960-61 godine i potpuno sam siguran da je u pitanju politička presuda kao istaknutom vojnom licu u to vrijeme.
        Ne bježim od činjenica ali u Vašem odgovoru spojili ste Goli otok, kao politički konclogor sa jedne i prekršaje poput ‘ lopovluka i sl.krivičnih djela’ sa druge strane.
        To je ipak došlo mnogo kasnije.
        Ako imate dopunu spiska svakako bih volio da je vidim. Hvala.

      • Novi Plamen says:

        Prema dostupnim podacima od 1956 do 1961 je bilo svega 10tak politickih zatvorenika na GO. Medjutim, oni se, na zalost, ne nalaze na ovom spisku. Pozdrav

      • Ines says:

        Medju politickim zatvorenicima na Golom otoku nakon 1956 je bio i uvazeni profesor Milutin Nikole Golevic, kao povratnik. On je bio u periodu 05.06.1958 – 24.04.1960. Njegovo ime se nalazi na ovom spisku na strani 7. pod G.

    • Miha says:

      Moj stric je na spisku Labrovski Jorgo (str 61) on je bio od 10.05.1956 pa do kraja 1962 g. Pozdrav.

    • Ljilja says:

      Moj otac je bio zatvoren po drugi put dve i po godine, od 1958. do 1960. Nije mu cak bilo ni sudjeno, nego je samo proteran. Nisam sigurna gde je bio zatvoren, sa njim je bilo jos ljudi koji su bili zatvoreni drugi put. Jedino sto sam zapamtila je da su radili na podvodnom betoniranju u Bakru. Zvuci li vam to poznato? Pricao je, takodje, da su sa njima bili i kriminalci, sto su oni smatrali jos jednim vidom mucenja. Ucili su engleski jezik tamo, bilo je onih koji u dobro znali engleski. Jednog doktora iz Zagreba je stalno spominjao.

  33. haki halili says:

    eh tako je kad serbi imaju rezim u ruke tusu bili hervati bosanci i albanci najvise ljudi koji su tu bili umreli ili ako su ostlai ziv njihov zivot nije bilo vise vredan

  34. Simo says:

    Jako sam ponosan na mog oca koji ji na Golom Otoku proveo skoro dvije godine,kao i na sve golootocane.Isto tako sam siguran da se potomci onih koji su ih poslali tamo i koji su ih zvjerski mučili jako stide svojih predaka

    • Elena says:

      Danas ja sa ponosom kazem da sam unuka golootocanina. Pre 7 godina bila sam na Golom, U kaficu na ostrvu gde pristaje turisticki brodic svirala je “Igra Rock’n roll cela Jugoslavija”, ne znam da li je to bilo tuzno ili smesno.
      Zvala sam dedu sa ostrva (ako uopste moze da se to nazove ostrvo ja bi rekla da je stena), reko mi je da pronadjem Petrovu Rupu. Nisam je nasla, zatrpana je.

      I ja ponosna na sve golootocane, neka im je vecna slava a oni koji jos uvek prkose vremenu prenesite im da su bili veoma hrabri i posebni ljudi.

  35. Bane says:

    Ja sam kompletirao spiskove u jedan pdf fajl, međutim u originalu fale strana 40 iz dela sa prezimenima od A-F i strana 2 u delu G-M na kraju je spisak umrlih na Golom otoku.
    Spisak možete da skinete na:

    http://rapidshare.com/share/7C4B94EB55D22E8141A3E60ADA64CF72

  36. Darko Gavro says:

    Opstine, Nacionalnost, i detalji o osugjenicima su po siframa

    Dali imate Kluc (legenda) za te sifre sta znace ?

  37. Petrova rupa! says:

    Gde su ta dva priloga sa objasnjenjima?

  38. Nikola says:

    Našao deku.. na spisku.. ponosan sam..!! Još uvek je živ..!! Prkosi životu..!! 93 godina..!! idemo još toliko..!!

  39. ines says:

    Goli otok je bio jedna od najsramnijih, najmracnijih epizoda u istoriji Juznoslovenskih naroda.
    Svima koji podravaju to sto se tamo radilo sa ljudima zelim da im Bog oprosti grijeh koji nose u sebi i da ih onda prosvijetli jer takvi kakvi su pravili bi ista zlodjela kakva su pravili mucitelji , zveri, na Golom otoku.

  40. Marko E says:

    Mog dedu sam nasao na spisku. Uhapsili su ga jer se družio sa čovekom koji je bio Informbiroovac. Taj čovek je prebegao u Rumuniju, a mog dedu su odveli na Goli otok. Retko je pričao o tome, pogotovo kad smo sestra i ja bili mali, imao je običaj u šali da kaze da je išao na letovanje dve godine, da je studirao francuski itd. Pokušao je samoubistvo, ali je preživeo. Tek kad smo odrasli nam je nešto malo više ispričao. Rekao je da je usavršio kamenorezački zanat, da je umeo svašta od kamena da napravi. Isto se sećam da je pričao da je dosta zatvorenika poginulo kad su se sudarili vozovi koji su ih vozili, ne znam dokle tačno. Na kraju je, kada je sve to prošlo, nakon što se zaposlio, dobio stan, koji je imao pogled ka CZ-u. U istom kraju su živeli poznati ljudi, Matija Bećković, Kornelije Kovač i drugi. Umro je u 83. godini.

  41. andrej says:

    Pročitao sam vaše komentare o Golom otoku a puno jih ne zaslužuje, da se nalaze na toj stranici, jer ti koji su jih napisali nemaju pojma šta se je zbivalo u tadašnjim vremenima od 1948 – 1956 pa i nadalje sa nekima izuzetcima. Ja proučavam Goli otok več četeri godina i nabavio sam oko 50-60knjiga iz svih krajeva nekadašnje Jugoslavije. Kad budete neznalice pročitali bar neku knjigu bit če vam jasnije, da je bilo sve u vezi Golog otoka jedna sramota i veliki zločin nad ljudima. Treba je gledati šire. Nije tu samo Goli otok. Tu je i Sv. Grgur, Bileča, Stara Gradiška, Molat … gde su bili politčki zatvorenici zatvoreni i nije stradalo samo ovih 16.101 zatvorenik, jer tu je treba uzet i članove njihovih porodica koji su patili i sa tim se dodaje bar 50.000-100.000 ljudi. Ljudi koji su bili zatvoreni na golom i po svih nabrojanih logora nikad nisu zaključili sa tim, jer jih je do smrti pratila UDBA. Pa za one koje tvrde da je bio onaj sistem u pravo, zašto se onda nije bilo dozvoljeno pričati kad je zatvorenik izašao iz logora, da kaže gde je bio ? Goli otok je tabu tema mnogo decenija, tek kad je došlo do raspada komunizma se polako oslobađamo tog tabuja. Ne razumijem ko danas još štiti te krminalce i sakriva podace o tom razdoblju. Ja nisam nikoga imao na Golom i nisam opterečen sa tim. Prosto mogu reči da je to bio kriminal velikih razsežnosti. Mogli bi da diskutujemo o tom ali bi na ovaj način bilo previše zato svima koji zagovaraju goli neka pročitaju bar koju knjigu i promenit če mišljenje.
    Pozdrav svima od Andreja iz Ljubljane !

  42. zorica says:

    Mnogo puta sam susala svedocenja ljudi koji su preziveli golgotu i ogroman broj njih je govorio o tome da ni do dan danas nisu saznali zbog cega su odvedeni.kad je deda umro bila sam mala ali mi je majka pricala da je vise puta ponavljao da bi voleo da ,do kraja zivota ,sazna koji je tacan razlog sto je 2 god svog zivota proveo na golom otoku.I ne samo on,to je prosto bio vapaj vecine njih.Hvala Hrvakoj za spiskove

  43. VALENTINA says:

    Vec sam poslala jedan svoj komentar da sam na ovim spiskovima pronasla svog oca-Aleksov Stefan.Zaboravila sam da se zahvalim dobrim ljudima koji su postavili ove spiskove da deca,unuci,rodbina ,komsije mogu da pronadju svoje najblize.VELIKO VAM HVALA.Ali moram jos nesto da dodam.Na Golom je robovao i poznati i jos uvek aktuelni politicar dr.Dragoljub Micunovic.Nasla sam ga na spisku.Bio je na Golom u isto vreme kad i moj otac.Ali doticni gospodin nikada nije rec prozborio o rehabilitaciji svojih drugova po ubedjenju.Zalosno.Ocigledno mu taj deo njegove biografije nije koristio u gradjenju licne karijere.Bilo kako bilo,njemu na dusu,a ja,kao i ogromna vecina koja ostavlja svoje komentare,sam PONOSNA na svog oca koji je prosao kroz pakao Brozovog(ili kako se vec zvao)rezima,bio ponizavan,ali je uzdignute glave proziveo svoj vek.U nadi da ce te prihvatiti ovaj moj komentar koji je izuzetno uzburkao moje emocije,jos jednom vam se zahvaljujem.

  44. bubamara says:

    Moj djed, njegova braca, moj stric.. svi do jednog VELIKI ljudi. djeda su odveli iz prvicara, ljudska nemarnost i bezdusnost nema kraja. umro je kada je moja majka bila mala, od posledica izivljavanja u zatvorenistvu. slava neka je svima koji su osjetili tu patnju.

  45. Nikola says:

    Oktobarsku revoluciju u Rusiji je izvrsilo 50 obucenih ljudi iskoristivsi tadasnje pre svega socijalne prilike u zemlji. S obzirom da su jos 1948. eliminisani ljudi u partiji koji su mogli da povedu neku pobunu protiv Titovog rezima, izivljavanje nad 16.000 ili ko zna koliko ljudi je produkt drzavne paranoje, koju su udbaski lokalci koristili za sprovodjenje samovolje, a s obzirom na procenat uhapsenih Srba i Crnogoraca (tad su jos posmatrani kao jedno) jasno je da je Goli Otok posluzio i za razracunavanje sa prosrpskim delom partije. Pogotovo u kontekstu toga, da su neki od onih koji su bili u ratu na drugoj strani, vaskrsli na Golom otoku kao dzelati.
    Neko je pisao ovde kako je takva Titova Jugoslavija 40 godina bila drzava blagostanja, sto deluje tragikomicno za nas koji smo odrastali 90-ih, kada su dugovi tog blagostanja dosli na naplatu, a nesposobni udbaski potomci napravili ove banane od drzave u kojima zivimo.
    Moj deda, koji je preminuo pre vise od 2 decenije, bio je po zatvorima skoro 3 godine. I moj otac malo zna o tome, cak sam mislio da je kao oficir bio samo u Bileci, ali nalazi se i na ovom spisku.
    Iz price znam da ga je jedan od najboljih drugova potkazao.
    Deda je kasnije dobio radnicku penziju, ali boracku nikad, mada je bio nosilac Part.spomenice 1941.Baba je da bi uopste opstala sa decom i zadrzala kucu, morala da potpise razvod i vencali su se ponovo tek negde sredinom 60-ih, iako su naravno ziveli zajedno.

  46. Teuta says:

    Nashla sam oca.Hvalla vam na objavlivanju ovog spiska.Jako sam ponosna na mog oca ali, uvek postoji ali, neznam dali sam radosna ili tuzhna. Posle toliko godina, bolna sjecanja su ozhiveli. Cinimise da jasno cujem glas oca dok prepricava svoje dozhivlaje ili bolje receno mucenje shest godina sa redom na ovom otoku. U svakom slucaju, za mene, a vjerujem da bi i za mog oca (AGUSHI KURTESH) kad bi bio zhiv, ovaj dogagjaj, je satisfacija, u smislu da se zna ko sve je proshao kroz taj otok.

  47. Bo says:

    Pregledao sam spisak i vidim da je nepotpun. Znam ljude koji su bili tamo od 1960 pa najmanje 2 ili 3 godine

  48. Ivanka says:

    Nasla sam mog oca,kuma i maminog strica Nedavno sam dobila podatke od gospodina iz Vojvodine ,bivseg logorasa ,koji sada pomaze oko rehabilitacije.Podaci su tacni s tim sto postoje i dosijei za svakog logorasa,kad je uhapsen ,zasto,kakva mu je politicka predistorija ,kakvo mu je bilo ponasanje u toku izdrzavanja kazne,da li je revidirao politicki stav,koliko dugo ce mu po izdryavanju kazne biti oduzeta gradjanska prava ,da ce biti pod nadzorom provokatora i td. Toliko sam puna negativnih osecanja da nisam htela ni da pisem ali iz obaveze prema istini i onima koji s u nevino stradali ,zelim da vam kazem da su ovi spiskovi samo deo price Otac mi je preminuo 1974 godine u 52 oj godini,zadnja dijagnoza ciroza jetre a kao posledica ne lecenog hepatitisa dobijenog na Golom otoku. Od slabosti,gladovanja mucenja ,dugme od gaca zaraslo mu je u pupak a da on to nije ni osetio,Pupak se inficirao i dobio je hepatitis.Bez lekarske pomoci ,gladan i primoran da po ceo dan tuca i prenosi kamenje imao je ipak srece.Nasao se jedan dobar covek,sugradjanin Svetozar Petrovic i svoj obrok davao je mom ocu.Preziveo je .Ostatak zivota za njega je bio nastavak robijanja .Vecito bolestan ,degradiran kao covek,kao radnik,ponizen i pred sobom i pred drugima ,a bio je najbolji covek koga sam znala Nikada nije pricao o robijanju.Bilo ga je strah i sramota.Muz moje tetke ,sa kojim je i radio ,bio je zaduzen da ga stalno provocira i UDBI podnosi izvestaj Bili su bedni,siromasni,majka radnica nije imala para ni za postansku marku da mu pise dok je bio u Vrnjackoj Banji Proslo je 3 godine kako se vratio ia 1956 sam se rodila a 1978 moja cerka,koja je sa nepunih 24 godina dobila dijagnozu ciroza jetre. I sada pitam a dgovor znam, KO JE KRIV STO JE JEDAN COVEK TAKO STRADALNICKI ZIVEO ,KO JE KRIV STO SAM OD NAJRANIJE MLADOSTI MOLILA BOGA DA MI TATA OSTANE ZIV I ZASTO SE I SADA MOLIM GOSPODU DA MI DETE BUDE ZIVO I ZDRAVO

  49. Ljiljana says:

    Nasla sam ime moje svekrve – Popadic Momira Jelica (zatvorsko ime Pika) – osudjena je na 24 meseca kad joj je bilo 17.5 godina – u stvari, odbila je da se zabavlja sa glavnim SKOJevcem u skoli i on je prijavio da ima ‘neke cudne poglede’…a posle toga, batinanje i saslusavanje i njen prkosni karakter su samo dodavali mesece kazne…
    Otac mog poznanika je (Crnogorac) bio zatocen a majku su naterali da se odrekne sinova, razvede i mogla je samo da sacuva kci – bebu…decaci su smesteni u sirotiste…mladjeg je ubrzo preuzeo stric, i starijem je obecao da ce doci iduceg vikenda…ali se nikad vise nije pojavio. Moj poznanik, stariji decko, ga je cekao – godinama…
    Ne znam koliko je njegov otac bio kriv – znam da je potpuno bezvezeno kako je moja svekrva zaglavila na Sv.Grguru – ali je srasno kako su porodice razbijene (ili anaemisane) i mnoga deca bila izlozena tolikoj patnji da pored zivih roditelja budu napusteni, nevoljeni i osecaju se nepozeljni…posledice boravka na otocima, za one koji su preziveli, bile su mnogobrojne – mentalne, zdravstvene, drustvene..Sve je to surovo i tuzno, ali mislim da je mnogo tuznije koliko dalekosezne su bile posledice po njihove porodice, narocito decu..

  50. Maca says:

    U knjizi Milinka Stojanovića “svjedočanstva golootočkih zločina” (izdavač STRUČNA KNJIGA 1993.) nalazi se zvanični spisak pristalica IB rodjenih u Crnoj Gori, dostavljen od strane nadležne službe MUP’a 1992. godine. U istoj knjizi je navedena i dopuna “sa terena” od ogranaka udruženja Goli otok po opštinama

  51. Ljiljana says:

    Na temu knjiga: svekrva nam je pricala o knjizi “Ljubicica bela” autora Jovanke – Zani Lebl – knjiga je objavljena pocetkom osamdesetih i Zani, novinarka koja je po izlasku s otoka otisla u Izrael, bila je u poseti Beogradu kad je knjiga objavljena i tad su se ponovo srele. Njih dve su bile zajedno u pocetku zatocenistva, ali Zani je verovala da su Piku streljali sa jos par zavorenica..Ta knjiga, pretpostavljam, govori od stradanju zena..

  52. Ketica says:

    Da li takvi spiskovi postoje i u Srbiji? Ovde sam nasla na spisku svog dedu,ali po arhivama,dostupnim u Srbiji,njega nema na spisku

  53. ssemiz says:

    Moj djed je takođe na listi. Nisam ga na žalost upoznao, umro je 1965., 4 godine prije mog rođenja. O njemu znam toliko malo, naravno i to da je na Golom proveo 2,5 godine i da o tome nije htio (smio) pričati. Ostavio je troje djece i ženu koja se sama borila kroz sve to. Svoju djecu odgojila je u ljubavi a ne u mržnji iako je za nju imala 1001 razlog. Ako se ičim ponosim onda s tim da smo svi odrasli poštujući sistem i sve ljude oko sebe (svi sno mi Titovi pioniri i jugonostalgičari) i što su nam u famili zastupljene sve religije i narodnosti. Posljedice njegovog robovanja osjetila je cijela familija kroz dugi niz godina na različite načine. A šta je njjemu samome bilo?

    Ako je on mogao da izdrži 2,5 godine na Golom onda ću i ja nekoliko mjeseci dok ne upišem sva ova imena u dadoteku i da ih objavim. Najmanje toliko sam mu dužan.

  54. MJ says:

    Iz knjige golootokasa -Mrkojeva Tragedija.

    Sve su to bili divni borci, posteni do srzi, do atoma svoga tijela. Nijesu oni imali u sebi diplomatske pokvarenosti, nijesu poznavali zakulisne igre. Zato su oni od srca govorili ono sto misle. Ali vec u prvim danima te proklete 1948 godine mnogi su pohapseni, ili se to govorilo >pojela ih pomracinaTrumanova jaja<, kako ih je narod zvao. Digli su glavu razni neprijatelji koji su se bili pritajili i slegli pred pobjedom partizana. Oni su u svemu tome vidjeli svoju sansu.

    Zakljucak: I neka mi neko rece da ovo nije doslo sa zapada, neka mi neko rece da su partizani izdali Jugoslaviju. Zapadu nije bilo to dovoljno, sto su znali, podrzavali i platili za ovaj zlocin, nego su pokrenuli etnicku mrznju, bombardovali nas i doveli do tragicne smrti Jugoslavije.

  55. ne se site makedoncite gi nema koi bea na goli otok

  56. Lenka says:

    Našla sam svog oca: BANDEV (VASIL) BLAŽO, rođen 14.03.1914. Makedonac iz Kavadarca. Robijao je bez suđenja i presude tri godine. Ostavio bolesnu ženu sa troje male dece. Nakon par godina žena mu je od bolesti preminula.
    Nisu ni znali zašto su ih uhapsili. Zašto su optuženi. Cela jedna generacija viđenih ljudi. Pričao je o tome da je čovek jači od kamena koji su tucali i nosali tamo-amo, o bolestima koje mnogi nisu preživeli. O batinama kojima su ih dočekali,o tome da je neverovatno koliko može da nateče glava od batina, do neprepoznatljivosti…
    O bojkotu kojim su ga najstrašnije mučili, o ironiji da mu je prezime BANDEV i asocijacijama koje izaziva, ali ne i na onu zbog koje je nastalo prezime (muzička grupa – BANDA, engleski BEND).
    Bila sam mlada kada sam slušala te priče. Pričao ih je bez srdžbe i ogorčenja, tako da nas nije otrovao… Kao da smo čitali težak roman. Kao da je to neka teška filmska priča. Nikako pakao koji je prolazio moj otac. Možda sam tako branila sebe, bila sam dete.
    Pitanje je kako bih reagovala danas.

  57. Slavka says:

    Našla sam ime svog oca na popisu: NINKOVIĆ STOJANA PAVLE.Kad su ga odveli imala sam nepune dvije godine.Mama je ostala sama sa nas troje (dva brata i ja )a sestra je rođena kad je moj otac već bio na golom otoku.I sad se sjećam dana kad se vratio kući poslije skoro dvije godine.O Golom otoku nije volio pričati.

  58. neda says:

    I ja sam pronašla svog dedu. Kada su ga uhapsili moja mama je imala 2 god a ujo 1 god. Baku su tjerali da ga se odrekne, ljudi su od njih okretali glavu na ulici, bili su građani drugog reda. A on iako je bio Hrvat jedva je preživio ustaški logor Jasenovac od 1942- 1945.u kojem su mu ustaše ubile brata. Uhapšen je 1949 kao polaznik Oficirske škole u Zemunu. Od malena i ja i moj brat znamo za Jasenovac i Goli otok, Ta dva logora su ostavili neizbrisiv trag na našim životima, a kakav su oni imali život zna svatko ko je imao nekog na Golom. Moj deda je govorio da su tamo ubili čovjeka u čovjeku, rekao je da je najviše Srba stradalo i u Jasnovcu i na Golom otoku. Da su mučenja bila nezamisliva. I on je pričao bez ljutnje i ogorčenja, nije nas učio mržnji nego ljubavi i dobroti. Nažalost nije više među nama, umro je one godine kada je u Hrvatskoj general Tuđman pobjedio na izborima, onaj koji mu je potpisao presudu za društveno koristan rad na Golom otoku. Da li me netko može uputiti kako da tražimo za njega rehabilitaciju i gdje? Da li je netko od vas to radio?

  59. Natasa Arizankov says:

    Jednom krocis Goli Otok, nikad odes Goli Otok (Dragoljub Jovanovic, Muzej zivih ljudi 2) – vo ovie nekolku zbora e sodrzana celata tragedija, ne samo na 16.101 golootocanin tuku i na nivnite familii i rodnini. Stigmata “kerka na informbiras” iskazana so prezir pomesan so strav me sledi cel zivot. Na nekoi od moite rodnini im trebase 15 godini da go nadminat stravot od UDBA i da se osmelat da go pozdravat tatko mi, a kaj nekoi stravot umre zaedno so niv.
    Ne baram sozaluvanje nitu izvinuvanje zatoa dzelatite neamaaat zal, nemaat moralen kapacitet da si gi sogledaat greskite.
    Temniot period od 46 pa natamu treba i mora da se osvetli za da mozat segasnite i idnite generacii da prepoznaat dejstvija sto unistuvaat covecnosta kaj lugeto zatoa sto covek bez empatija prestanuva da bide covek.

  60. petra says:

    odlicno, konacno sam nasla didu. no, sad me zanima jer koliko ga pamtim on nikad nije spominjao nista oko golog je li itko nasao sto znace sifre “organ” i “vrsta odluke”.
    pozdrav od unuke Informbiroovca. ne sramim se. dapače, u nasoj kuci se nisu pricale basne kako je dida otisao tamo jer je pjevao vilu velebita.

  61. Antonio Parisi says:

    Please someone has the code of the origins (narodnosti)? thanks aparisi@seznam.cz

Trackbacks
Check out what others are saying...
  1. […] Ovdje možete pogledati spiskove svih koji su se nalazili na Golom otoku. […]

  2. […] Ovdje možete pogledati spiskove svih koji su se nalazili na Golom otoku. […]

  3. […] tom spisku, koji je objavio hrvatski portal “Noviplamen.net“, u svim logorima za informbirovce ljudi su izgubili život na razne načine – ubistvo, […]

  4. […] Ovde možete pogledati spiskove svih koji su se nalazili na Golom otoku. […]

  5. […] Во Државниот архив на Хрватска се наоѓа список на сите затвореници во Голи оток. […]

  6. […] otvaranja logora Goli otok. Popis imena i prezimena zatočenika sa Golog otoka možete pšročitati OVDJE Umirovljeni general nekadašnje Jugoslavenske narodne armije i bivši šef tajne policije Jovo […]

  7. […] Listën e plotë të këtyre ish të burgosurve mund ta gjeni këtu. […]

  8. […] Целиот список може да го погледнете на хрватскиот портал. […]

  9. […] Spisak svih zatočenika možete vidjeti ovdje. […]

  10. […] Во Државниот архив на Хрватска се наоѓа список на сите затвореници во Голи оток на кој се наоѓаат имињата на 16.101 затвореници и затворенички, објави хрватскиот портал „Новипламен“. […]

  11. […] the State Archive of Croatia – the list of the 413 people [hr] who died in the camps, and the list of all 16,101 prisoners [hr] who had served sentences there. The second link spread widely through social networks and then […]

  12. […] списокот со 413 лица (хрватски) кои умреле во логорот и список со сите 16.101 затвореници (хрв.) кои отслужувале затворски казни таму. Вториот […]



Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

%d bloggers like this: