Odgovor na tekst „Ono što danas u Srbiji sebe naziva levicom?: Reagovanje na tekst ’Levica u Srbiji danas’“

3

”Ono što sam hteo da kažem jeste da se u Srbiji ne prepoznaje šira, odnosno masovna slika levog aktivizma, a na nasleđe se gleda sa prezirom. Podsetio bih Zlatića da su u Čačku pre nekoliko godina navijači „Borca“, popularniji kao „Čete“, isticali rasističke transparente, nosili kapuljače u stilu KKK, pretili tamnoputom fudbaleru koji je nastupao za klub koji oni „bodre“ i na kraju ga primorali da se odseli iz grada. Da li treba da se pomene navijačka grupa „United Force“ ili brojne viđenije podgrupe najvećih klubova u Srbiji koje sve do jedne gaje krajnje nacionalističku, a u pomenutom slučaju, i nacističku ideologiju. Bio bih srecniji da su „Čete“ u stilu navijača Livorna ili St. Paulija. Ako imamo u vidu značaj institucije navijanja na sportskim priredbama, kao izduvnog ventila za prosečnog čoveka, u kapitalističkom sistemu, ova situacija je više od zabrinjavajuće. Još je zanimljivija situacija sa jednim delom radništva koji je dobro prikazan u filmu Želimira Žilnika „Stara škola kapitalizma“, u kojoj radnik levičare ne doživljava kao sebi bliske teretivši ih za nerad, nepotizam, raspad i devastaciju države. On žudi za „slobodnim“ životom kapitalističke Nemačke i SAD.”

piše Branko Mišović

Pre svega želim da izrazim zadovoljstvo što je došlo do reakcije na moj tekst „Levica u Srbiji danas?“, kako u vidu komentara na facebook stranici „Novog plamena“, tako i u vidu žustrog odgovora od strane Ivana Zlatića na blogu istog časopisa.

>Branko Mišović: Levica u Srbiji danas?

>Ivan Zlatić: Ono što danas u Srbiji sebe naziva levicom?

Drugo, nisam imao, niti ću imati, nameru da uvredim bilo koga kroz svoje pisanje za porodične tragedije ili traume iz bilo kog rata, a kako vidim Zlatić se našao uvređenim. Mogu da odgovorim da i ja potičem iz partizanske porodice, da mi je jedan deda bio četiri godine u zarobljeništvu u Nemačkoj, a drugi ranjen na Sutjesci. No, ne vidim poentu preganjanja kroz brojanje žrtvi i plediranja na emocije i lične uvrede. Rasprava u ovom pravcu ne ide dalje od ad hominem argumentacije.

Treće, nigde nisam napisao da je Užice u Sandžaku, već sam istakao „značaj, uslovno, ovog sandžačkog kraja“ pod tim podrazumevajući širi geografski prostor Srbije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine. Isto tako, nisam omalovažavao značaj Druge proleterske udarne brigade, već istakao (dis)proporcionalno učešće pojedinih krajeva tadašnje Jugoslavije u socijalističkoj revoluciji. Ako se pogledaju sastavi prvih pet proleterskih brigada koji taj naziv nose od samog formiranja vidi se da dominiraju upravo bataljoni iz kraja koji sam, uslovno, nazvao Sandžakom. To ne znači da su ostali bili ništavni. Kada sam pomenuo da levica nikada nije imala snažno uporište u Srbiji, onda sam prethodno naglasio i kontekst u kome govorim, a to je period posle Prvog svetskog rata. Dakle, opet nisam imao nameru ni da omalovažim pobrojane ljude iz čačanskog, ili bilo kog drugog, kraja koji su preminuli ili poginuli pre nego što je počeo Drugi svetski rat.

Ono što sam hteo da kažem jeste da se u Srbiji ne prepoznaje šira, odnosno masovna slika levog aktivizma, a na nasleđe se gleda sa prezirom. Podsetio bih Zlatića da su u Čačku pre nekoliko godina navijači „Borca“, popularniji kao „Čete“, isticali rasističke transparente, nosili kapuljače u stilu KKK, pretili tamnoputom fudbaleru koji je nastupao za klub koji oni „bodre“ i na kraju ga primorali da se odseli iz grada. Da li treba da se pomene navijačka grupa „United Force“ ili brojne viđenije podgrupe najvećih klubova u Srbiji koje sve do jedne gaje krajnje nacionalističku, a u pomenutom slučaju, i nacističku ideologiju. Bio bih srecniji da su „Čete“ u stilu navijača Livorna ili St. Paulija. Ako imamo u vidu značaj institucije navijanja na sportskim priredbama, kao izduvnog ventila za prosečnog čoveka, u kapitalističkom sistemu, ova situacija je više od zabrinjavajuće. Još je zanimljivija situacija sa jednim delom radništva koji je dobro prikazan u filmu Želimira Žilnika „Stara škola kapitalizma“, u kojoj radnik levičare ne doživljava kao sebi bliske teretivši ih za nerad, nepotizam, raspad i devastaciju države. On žudi za „slobodnim“ životom kapitalističke Nemačke i SAD.

I tu dolazimo do, očigledno, velikog nesporazuma koji je, pre svega, izazvan mojom krivicom odabirom nezgrapne reči uzaludno. Istina, prateći kontekst da se videti da mi nije želja omalovažiti bilo čiji rad i napore, pa tako i napore zaposlenih u „Jugoremediji“ i nastupe Zagorke Golubović. Poenta se odnosi na mogućnost masovne identifikacije na nivou čitavog društva, a koji je ovde bio opredmećen u vidu svetlih tačaka pomenutih „uzaludnih“ napora. Voleo bih da je takva radnička akcija opšte mesto u društvu, ali nažalost to nije tako. Zakon o štrajku najbolje govori kolika je snaga radničkog i sindikalnog pokreta. Treba pomenuti da su se državne i gradske strukture setile da groblje oslobodioca Beograda renoviraju tek sa dolaskom Medvedeva, kao i da nas odavno nema na paradi u Moskvi povodom Dana pobede. Ne vidim ni da se društvo protiv takve situacije buni.

P. S.

Nisam se predstavio kao levičar već kao sociolog.

Branko Mišović je sociolog iz Sivca

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

%d bloggers like this: