Ko je François Hollande, budući predsednik Francuske? – Biografija i diskurs

1

”S obzirom na istorijski značaj Francuske, njenu ulogu u savremenoj Evropi i ulogu predsednika u političkoj konstrukciji francuske Pete Republike, vrlo je važno ukratko upoznati javnost  o političkoj i deološkoj orijentaciji i konturama izbornog političkog programa budućeg francuskog predsednika.”

piše Olivier Roller

Pobjednik na predizborima za socijalističkog kandidata na predsjedničkim izborima 2012.god., François Hollande stalno začuđuje svojom kliskom, neodređenom ličnošću, koja kao da neprestano izmiče. Jedna biografija imala je namjeru ispuniti tu varavu sjenku od čovjeka, čija je ambicija da učvrsti i kristalizira oko sebe veliku populaciju ljevice kako bi došao do Jelizejskih polja (predsjedništvo republike).

Zacijelo, istraživanje koje je sproveo novinar Nouvel Observateur-a Serge Reffy nije baš najbolje uspjelo od svih njegovih djela. On je naime autor vrlo zanimljive biografije Castra, vrlo poštene biografije Jospina i čak jednog naslova, koji bi mogao dobiti prolaznu ocjenu, Rat trojice (Sarkozy, Chirac, Villepin). Ali ova Françoisa Hollandea…

Istina je da mu i sam subjekt kao takav nije olakšao zadatak. S jedne strane, zato što nove genracije političara, rođenih oko pedesetih godina, nisu više uopće izazovne osobe, kao što ni Političke Nauke ni Ecole Normale i ostali kalupi za stvaranje političkih ličnosti Republike ne oblikuju više onakve prekaljene ličnosti kakvi su bila bivši pripadnici Pokreta otpora, ili svjedoci stoljeća rata i kaosa, pa čak ni takve kao što su pokoje trockističke krtice. Ipak, iskupljuje ga biografija Alaina Juppea, Ponos i osveta /Flammarion/ potpisana i od Anne Cabana, koja otkriva da se radi o zahvatnju vode s istog izvora za taj poduhvat. S druge strane, jedan od novinarovih sugovornika, vlastiti sin subjekta njegovog istraživanja, sasvim ga je jasno obavijestio: uvijek se čovjek pita kroz koja će vrata pobjeći François Hollande.

Kroz cijelo razdoblje od 1997. do 2008. nezamenjivi Generalni sekretar nepokretne Socijalističke partije bio je stalna meta rugalica na vlastiti račun, koje su dostigle težinu nekoliko kilograma: «Gospodin za sitne pošalice» (Fabius), «Mlitavko» (Montebourg), «Meka muda» (Aubry), ali i protivurječnih nadimaka, kao što su «Kinez (zbog  diskretnog načina ophođenja s protivnicima koje je stalno ”ubijao” osmjehivanjem), ili «Obmanjivač»…U kazalištu lutaka je bio prikazivan kao veliki blesavko od celulojda.

Elastična ličnost Frnçoisa Hollandea je njegov najveći problem i mogla bi biti kobna po njega u utrci za predsjedničke izbore.

Nove generacije političara nisu više izazovne ličnosti

Da li je François Hollande osoba za pisanje biografije? Ili pak heroj zbog toga što je kod njega sve najnormalnije? Ipak je Sege Raffy otkrio da su daleki preci Françoisa Hollandea bili progonjeni zbog vjere, ali ako se netko bavi čak i psihogenealogijom, mentalitet tih holandskih protestanata iz XVI stoljeća , koji su otišli u izbjeglištvo da ne bi završili na lomačama inkvizicije, otuda prezime «Hollande»,  još uvijek je upravo filigranska crta karaktera ovog socijaldemokratskog leadera.

Najbolji odsječak te biografije jeste onaj Hollande, koji je vrlo slabo poznat, to jest povjerljivi dio njegovog životopisa. Doznajemo o njegovom djetinjstvu u Rouenu, odnosno u Bois-Guillaume-u, u sjeni još zagonetnije ličnosti od današnjeg kandidata za predsednika Francuske: svoga oca Georgesa, liječnika socijalnog osiguranja, koji ga je čvrsto držao na uzdi, a sam je bio ličnost dosta maštovita, ali gruba, a pripadao je po opredjeljenju krajnjoj desnici, pod barjakom Tixer-Vigancourta. Ukoliko se njegov stariji brat Philippe direktno sučelio s ocem, Frnaçois se pokazao mnogo lakšim sugovornikom, jer je pregovarao i primao udarce, ali je uvijek ostajao čvrst. Teško djetinjstvo. Sinovi su bili smješteni u vrlo strogu ustanovu katoličke braće Jean-Baptiste de la Salle. Jedinu radost u životu predstavlja majka, Nicole, odvažna socijalna radnica, koja je osim toga pristalica Mitteranda od samog početka. Kirurg je ipak isuviše visoko letio i opekao je sebi krila politikom, pa ga je lokalna ekstremna desnica odgurnula ustranu. Naročito je u maju 1968. Georges Hollande vidio uvertiru za sovjetske tenkove na Jelizejskim poljima (Champs Elysees).  Napušta bavljenje medicinom da bi se bacio u avanture trgovine nekretninama.

Drugo poglavlje tog malog balzakovskog romana je brutalno preseljavanje u Neuilly –sur-Seine (predgrađe Pariza), u vrijeme kad je François imao 13 godina. Otac vodi politiku spaljene zemlje: razbio je ili bacio u otpad sve uspomene svoja dva sina: olovne vojnike, postere s njihovim idolima, fotografije vražje kolekcije Pif Gadget.

U elitnoj sredini liceja Pasteur, kao i sa svojim ocem, Frnçois živi usklađujući odnose. Ali to mu ne smeta da ostane čvrst kao čelik: »Bit ću predsjednik Republike» navodno je jednog dana izjavio svom školskom drugu Jean- Louisu Audranu. Ta gimnazijska sredina ušla mu je pod kožu. Učesnik  briljantnog konkursa Voltaire (uz Royal, de Villepin-a itd.) na kojem je postigao osmo mjesto, postao je poznat kao ekonomist, ali naročito kao vrlo diskretan i koristan član ekipe savjetnika, koju je oformio Jacques Attali za vrijeme predsjedničke kampanje Françoisa Mitteranda 1981.god. To što se ubrzo našao na pobjedničkoj strani dalo mu je svakako sigurnost kao što mu je pojačalo i ambicije, kao i cijeloj toj generaciji političara, koju je razmazio Mitterand. Najromantičniji dio knjige je onaj o tome kako su on i Segolène Royale postali par i kako se ona od «mis Ledenice» pretvorila u La Pasionariju 2007., pošto ju je on sa svoje strane gurnuo, da postane politička ličnost.

Za Sergea Raffyja nema uopće sumnje, Frnacois Hollande je prava politička životinja

François Hollande je uvijek držao pravac. Od pojave «transverzalnih struja» u Socijalističkoj partiji, balkaniziranoj od strane ambicioznih ličnosti, kao i usred zaokreta nametnutog širakovskoj Corrèze-i, preko predanog rada pored Jacquesa Delorsa i njegovih sinteza s kojima se morao batrgati, on je sigurno zaslužan što su izbjegnute mnoge implozije u toj partiji, vodeći neku vrstu politike uvlačenja pod kožu i žrtvujući joj sve moguće inovacije. Tu je još i njegov karakter, koji munjevito privlači prezir «nasljednika» u partiji. Stavljajući ga na vagu rado se zaboravlja, kako je ostao sam u «staroj kući» partije nakon izborne katastrofe iz 2002.god. i kako je natjerao partiju na brojne izborne utrke, nalazeći se na čelu Socijalističke partije, prije no što se nasukao na masovno «Ne» na refernedumu za  Evropski ustav, koje je izrekao dobar dio  francuske ljevice. Za Sergea Raffyja nema nikakve sumnje, kad inzistira na njemu kao na sveznajućoj ličnosti: za njega je François Hollande prava politička životinja, iskusna, prevejana, solidna, tvrdoglava i  takva koja nikada ne posustaje.

Simpotomatično je: ta se biografija bolje prodaje u knjižari od knjige samog Françoisa Hollandea tj. njegovog Francuskog sna, knjige koja je strukturirana i istesana od historičara Vincenta Delerta, za koju je ovaj napisao i predgovor, a očekuje se još jedno njegovo političko djelo, koje bi trebalo izaći u decembru. Istraživanje Sergea Raffyja mu otvara vrata. Šta se iza njih nalazi? Sudbina ili isprazna šala? Odgovor na to bit će dat u maju 2012.

lesinfluences.fr

Govor Françoisa Hollandea na početku poredsedničke kampanje u hali Burže:

Dragi prijatelji, vi koji ste ovde, vi koji me gledate iz daljine ali i sa TV ekrana, došao sam da vam govorim o Francuskoj, o Republici dakle. Došao sam da vam govorim o Francuskoj koja pati, ali takođe i o Francuskoj koja se nada. Došao sam da vam govorim o Francuskoj danas – to je strana koju upravo brišemo – ali i o Francuskoj od sutra – nova strana koju upravo krećemo da pišemo. Došao sam da vam govorim o Francuskoj koju ćemo graditi počevši od 6 maja. Ja to činim ovde, u Seine-Saint-Denis-u, u ovom kraju sa mnogo šarenila i sa najmlađom populacijom u Francuskoj, u departmanu koji akumulira toliko teškoća, ali koji, u isto vreme, krije toliko aduta.

Svaka pojedinka i svaki pojedinac, građanka i građanin, ovde, ali i dalje, u metropoli, u prekomorskim departmanima i regionima…imaju svoju ličnu istoriju, svoje korene, svoje životne puteve, svoje izbore i svoju jedinstvenost. Ali svi mi pripadamo istoj naciji[1] koja deli određene vrednosti, principe, kulturu, jezik i institucije. I svi mi težimo zajedničkoj budućnosti. Ulog kampanje koja upravo počinje nije konforontacija sa političkim protivnicima. Njen ulog je iznad nas, iznad levice. Ulog ove kampanje, a ostalo je još tri meseca do prvog kruga, je Francuska. Uvek Francuska.

Pre nego što smo se danas okupili u ovu gomilu, u ovo mnoštvo, ja sam ponovo osetio jednu duboku emociju, emociju koja izražava vaša uverenja, vašu volju i vašu nadu. Ponosan sam što sam izabran na les primaires socialistes za kandidata Socijalističke partije na predstojećim predsedničkim izborima. Svestan sam svoga zadatka, koji podrazumeva: ovaploditi promenu, obezbediti levici pobedu, obnoviti poverenje u Francusku.

Mi smo ovde, dragi moji prijatelji, kako bismo promenili sudbinu ove naše zemlje. Spreman sam da preuzmem ovu odgovornost i da vam kažem koja je moja koncepcija predsedavanja našom Republikom, i šta je ono što mi daje legitimitet da vam se danas predstavim. Da li uopšte postoji veća misija od predsedavanja Republikom?

Predsedavati Republikom znači posvetiti se opštem interesu, iz koga moraju da proizilaze sve odluke. To takođe znači iskusiti Francusku u njenom racionalnom, ali i emotivnom elementu. Predsedavati Republikom podrazumeva i to da smo deo procesa produžetka istorije naše države, istorije koja je veoma duga i koja zahvata kako period pre Republike tako i Republiku, i koja je često, vrlo često, osvetljivala istoriju čitavog sveta. To znači, dakle, smestiti se na ove visine, ali i pokazati dostojanstvo, svuda, na svim mestima i u svim delima koja se tiču predsedničke funkcije.

Predsedavati Republikom podrazumeva zaštitu države, njenu neutralnost i njen integritet u odnosu na moć novca, u odnosu na klijentelizam i komunitarizam. Predsedavati Republikom znači biti duboko privržen sekularizmu, jer je to vrednost koja oslobađa i štiti u isto vreme. To je i razlog zašto ću posebno insistirati na zakonu iz 1905. koji jasno razdvaja državu od crkave u Ustavu.

Predsedavati Republikom podrazumeva i veoma odlučno odbacivanje shvatanja da sve proizilazi iz jednog čoveka, jedne vrste rezonovanja i jedne partije, čime se otvara rizik stvaranja jednog klana. Predsedavati Republikom znači proširiti prava parlamentu, prepoznati lokalne kolektive u njihovoj slobodi, obavezati se na novi talas decentralizacije, promovisati socijalne partnere i prepoznati njihovu ulogu u ustavu. To takođe znači i uključiti građane/ke u javne debate koje ih se direktno tiču, a prva od njih će biti budućnost (nuklearne) energije u Francuskoj.

Predsedavati Republikom podrazumeva i pravedan izbor žena i muškaraca, ponajpre premijera/ke, poštujući njihove kompetencije, koji će upravljati Francuskom[2]. Takođe, to znači i prihvatiti podelu vlasti po pitanju imenovanja na najviše funkcije. Na primer, predsedavati Republikom podrazumeva, između ostalog, da predsednik Republike ne treba da imenuje direktora/ku ili direktore na televiziji i radiju tj. u polju audiovizuelnog javnog servisa, već da tu misiju mora da ostavi nezavisnom autoritetu.

Predsedavati Republikom znači i demokratizovati njene institucije. Ja ću insistirati na principu neprihvatljivosti kumuliranja mandata parlamentarnih predstavnika, delimično proporcionalnom sistemu u nacionalnoj skupštini, paritetu u vršenju odgovornosti, ali i na pravu glasa za strance na lokalnim izborima – bez bilo kakvih bojazni za našu građanskost[3] i državnu koheziju – ostavljajući iza sebe strahove, protivljenja i konzervatizme.

Predsedavati Republikom podrazumeva i jednakost u pokoravanju zakonima, svih i svuda, bez protežiranja ‘’bliskih’’ i bez povlađivanja moćnima, garantujući nezavisnost pravde, odbacujući svaku intervenciju vlasti u sudskim parnicama, čuvajući slobodu štampe, štiteći novinarske izvore informacija i ne zloupotrebljavajući dobijena obaveštenja i policiju za ličnu i političku diskvalifikaciju. Predsedavati Republikom znači biti nemilosrdan prema pošasti korupcije i netolerantan prema svakom parlamentarcu koji joj se preda. To takođe podrazumeva okupljati, miriti i ujedinjavati– bez da se nikada ne odstupi od puta koji je zacrtan u programu, ali i odbacivati stigmatizacije, podele, podozrenja i veštačka suprotstavljanja između Francuza, tj. onih koji su to bili oduvek i onih koji su to odskora.

Predsedavati Republikom znači uzdizati se i nikada se ne poginjati. To podrazumeva i biti čvrst u opredeljenjima – uključujući i razumevanje za ilegalnu imigraciju i one koji su njene žrtve, dostojanstveno tretirati strance u regularnoj situaciji i sve koji se pridržavaju važećih društvenih normi. Takođe, predsedavati Republikom znači i prihvatiti studente koji žele da uče u našoj državi da bi obogatili svoje znanje i koji šire vrednosti Francuske diljem sveta. Nikakvi cirkulari[4] ne mogu ometati kretanje studenata, naučnika i zanatlija koji dolaze ovde kako bi dali najbolje od sebe.

Predsedavati Republikom, dakle, znači raditi na širenju vrednosti Francuske u celom svetu. To podrazumeva takođe i uvažavanje drugih naroda, kako bi i oni nas poštovali, uzdržavajući se od davanja lekcija o njihovom mestu u istoriji. Ali nikada ne treba popuštati kada su u pitanju suštinske francuske vrednosti: duh slobode, odbrana ljudskih prava, privrženost kulturnoj raznolikosti i frankofoniji tj. lepom francuskom jeziku koji govore i drugi a ne samo Francuzi. Međutim, predsedavati Republikom podrazumeva i da ne treba pozivati diktatore u posetu Parizu, tj. da treba iskoristiti naše sedište u Savetu bezbednosti UN kako bi se založili za odlazak svih onih koji ugnjetavaju sopstveni narod, poput Bašar el Asada u Siriji danas. To podrazumeva i neumoran rad na obezbeđivanju mira na Bliskom Istoku.

Ali predsedavati Republikom znači i preuzimanje teških odluka, ne vodeći se u njihovom donošenju samo pojedinačnim dramama. Mislim na naše mrtve u Afganistanu kojima želim da se poklonim ovde sa emocijom, dostojanstvom i poštovanjem, kao i onima koji su povređeni i sada pate u svojoj koži. Mislim i na njihove porodice koje su u žalosti. Pričao sam sa njima. Razmišljam takođe i o njihovim bližima koji propituju smisao svega. Ovi ubijeni ljudi su vršili svoj zadatak. Njihova žrtva izaziva poštovanje cele nacije. Ali treba takođe imati svest o svemu i reći, uprkos odanosti koju prema svojoj zemlji pokazuju ti ljudi tamo, da je naša misija završena. Ona je bila preduzeta pre deset godina od strane Žospana et Širaka sa veoma preciznim ciljem, u situaciji terorističkog napada na SAD. Tada sam je u punoj meri odobrio. Ali danas, ta misija je obavljena. Treba dakle odlučiti da se što pre povučemo iz Afganistana, a ja sam takvu odluku doneo odavno. Ja ću, dakle, ako budem dobio mandat od Francuza, preuzeti svoju odgovornost. Ovu odluku ću svakako nagovestiti našim saveznicima i učiniti sve da naši vojnici bezbedno napuste misiju.

Predsedavati Francuskom podrazumeva da treba davati sve od sebe ne očekujući nikakvu nagradu ili priznanje za to. To znači i biti ambiciozan i odan svojoj zemlji i u potpunosti joj se posvetiti uz jedini stvaran interes: služiti Francuskoj. Predsedavati Republikom podrazumeva i stavljati sve državne snage u servis građanima i davati primer, uključujući i ponašanje predsednika i njegove beneficije na osnovu položaja. Ne kažem sve ovo tek tako, da bih se lepše osećao ili da bih vam se svideo, već iz prostog razloga što to mora da bude princip. Ja ću lično smanjiti za 30% dnevnice predsedniku i članovima parlamenta kako bih dao primer, danas kada tražimo žrtve od naših sugrađana.

Predsedavati Republikom, to je funkcija za koju sam se pripremio. Svestan sam njene veličine i težine. Želim da je vršim bivajući dostojan vašeg poverenja i ostajući veran samome sebi. Ceo moj život me je pripremao za ovaj čin: moje angažovanje, moja odgovornost, moji uspesi, moja iskušenja. Uvek sam dosledno pratio liniju koju sam bio fiksirao.

Ja sam socijalista. Međutim, do levice nisam došao putem nasledstva. Svesno sam išao prema njoj. Odrastao sam u Normandiji, u jednoj više konzervativnoj porodici. Ali ta porodica mi je dala slobodu da biram u odnosu na svoje obrazovanje. Zahvaljujem mojim roditeljima. Mom ocu, koji je branio ideje suprotstavljene mojima, ali koji mi je time pomogao da učvrstim svoja uverenja. Mojoj majci, jer je bila velikodušna i jer mi je prenela ono najlepše: ambiciju da budem koristan.

Levica. Ja sam je izabrao, ali i sanjao sa Fransoa Miteranom, kada je pobedio na izborima. Levica… veoma sam čvrsto branio njenu praksu: onu iz 1981.god., ali i onu iz 1988.god. Levica… služio sam joj kao predstavnik građana u Republici, kao poslanik. Levica… predvodio sam je zajedno sa Lionelom Žospanom kada smo mi socijalisti časno upravljali ovom zemljom. Danas sam ja taj koji vas reprezentuje. Ja nosim vašu nadu. Ja nosim najveću odgovornost da pobedimo. Ja sam taj koji će vas u ovoj borbi usmeravati prema pobedi, pobedi koju očekujete posle toliko dugo vremena, evo već 10 godina. Ima već 10 godina kako se je ova desnica instalirala na vlasti i urušava sve ono što smo mi izgradili.

Dragi prijatelji, dopustite mi da vam kažem još nešto. Ja sam izabrani predstavnik građana ruralne Francuske gde poljoprivrednici svakodnevno demosnstriraju izvrsnost svoga rada bez da budu na pravi način nagrađeni zbog toga. Dolazim iz Limousin-a, Corrèze, gde sam toliko toga naučio. Bio sam gradonačelnik Tulle-a, jednog gradića koji je mali po veličini (17 000 stanovnika), ali toliko veliki po istoriji. Tulle je bila varoš Pokreta otpora koja je mučenički propatila: 99-oro obešenih, 200 deportovanih 9 juna 1944.god. od strane nacističkih varvara. Svake godine, 9 juna, organizuje se povorka na ulicama moga grada kako bi se očuvalo sećanje na pogubljene. Jedan venac okačimo na balkonu, na istom mestu gde su se lagano njihala beživotna tela. Imam sva njihova imena u svojoj glavi. To su moji heroji. Nikad ih neću zaboraviti. Oni me teraju da napredujem. Oni me svakog momenta podsećaju na lekciju humanosti, oni koji su žrtvovali živote, svoje živote za našu slobodu. Ovi otporaši nisu doživeli slavu, priznanja, medalje. Oni to nisu ni tražili. Nisu zahtevali bonuse za urađeno, ali ni rezultate istraživanja javnog mnjenja da bi delovali. Oni su bili ponosni muškarci i žene. Nisu ih pokretali gramzivost i ambicija. Ti ljudi su sačuvali našu čast jer su verovali u vrednosti, vrednosti Francuske. Njihova bitka je ono što me danas motiviše.

Trenutno sam predsednik Generalnog saveta u Corrèze. To je departman poznat po slavnim političkim ličnostima, ali danas vrlo nezadovoljan. Ništa mi nije dato na lepe oči. Sve što imam sam morao da osvajam i da dalje oplođavam. Ima već skoro godina dana kako sam objavio svoju kandidaturu za predsedničke izbore. Uspeo sam i da uverim građane na Les primaires socialistes kada je na početku bilo malo onih koji su verovali da ću uspeti. Sutradan nakon drugog kruga okupio sam sve one koji su bili kandidati i pozdravio ih sa puno emocija, ne samo Martin Obri koja nam je omogućila da na izborima učestvujemo, nego i Žan-Mišel Bajlea koji nam je doveo i radikale na levici.

Dragi prijatelji, to što sam stigao do ovde je samo posledica moje istrajnosti. Ništa nije slučajno. Radi se o jednom ishodu. Vi me poznajete, neki čak i 30-tak godina. U pitanju je vernost i izdržljivost, ali i napor koji nam se polako nadoknađuje, jednima i drugima. Tačno je da nisam egzibicionista i da ostajem veran sebi, i to je moja snaga. Ono što vidite ovde, to sam ja. Želim da preuzmem vlast, ali nisam pohlepan jer ću insistirati da tu vlast stavim u servis građanima. Vlast… znam za njenu neophodnost i korist, a znam i ostale njene produkte. Spokojan sam razmišljajući o ovim stvarima jer je skoro ceo moj život obeležen društvenim angažmanom. Puno sam se žrtvovao. Davao sam drugima i dobijao od drugih njihovo vreme, pomoć, udarce… ali sam uvek bio koherentan i konastantan u svojim izborima. Svestan sam toga da država – da bi bila efikasna – treba jedno sigurno vođstvo na čelu, ali i isto tako da neće imati nikakvog uspeha ukoliko se taj koji je na čelu države ne povezuje sa ostalima, ne mobiliše inteligenciju, ne izvlači najbolje iz svakoga među nama, ne čuje glasove koji pozivaju na povezivanje, pomirenje i smirivanje situacije. Ne volim slavu, protokole i palate. Preuzimam na sebe jednostavnost koja nije odraz skromnosti, već pokazatelj autentičnog autoriteta.

Poveriću vam jednu svoju tajnu, tajnu koju čuvam dugo vremena, ali koju ste vi bez sumnje već otkrili. Naime, dok su neki fascinirani novcem ja volim ljude. Uzimam svaki pogled kao nadu, svako lice kao kuriozitet, svaki stisak ruke kao upoznavanje i svaki osmeh kao šansu.

Poznajem Republiku jer sam joj služio na različite načine. Neki mi prigovaraju to što nikada nisam bio ministar. Kad vidim ove koji su to sada, ta kritika me posebno čini spokojnim! To su isti oni koji su u svoje vreme prigovarali Miteranu da je 11 puta bio ministar! Treba li da podsećam, zadržavajući se na poređenju, da jedan Žorž Klemonso nije postao ministar ili predsednik nekog državnog saveta pre svoje 65 godine? Ali ja neću čekati te godine, obećavam vam! Znam isto tako da istorija može biti tragična i da nam ništa nije osigurano, tj. da sve ono što percipiramo nepovratnim, nepromenjivim i neospornim može biti vrlo brzo dovedeno u pitanje. Kriza, fanatizam, terorizam, ne zaboravimo i prirodne katastrofe – mi u stvari nikada nismo na sigurnom. Put humanosti takođe nikada nije jednosmeran. On poznaje neobjašnjive suše i nezamislive poplave. Činovnik mora da bude pripremljen na sve, što će reći na najgore, mora da ostane priseban, da prati svoju bitku za progres, za ljudsko dostojanstvo, za demokratiju, da ne dozvoli da ga vode aktuelna raspoloženja, moda i istorijska odstupanja. Ja sam optimista po pitanju volje. Verujem da je najbolje moguće, i da ljudi ujedinjeni oko jednog zajedničkog projekta sami mogu da konstruišu istoriju. Uveren sam da Francuzi danas čekaju jednu stabilnu upravu, jedinstvo oko esencijalnih stvari, i – naročito od onih koji rukovode državom – obzir, mir, poštovanje i poverenje.

Poverenje je reč koja nije prisutna u zakonima ili zvaničnim normama, koja ne košta ništa ali koja može puno toga da donese. Ona podrazumeva mnogo stvari. S jedne strane, ne rešava ništa po sebi ali, s druge, dopušta sve ako je usvojimo. To je razlog zašto ja želim da vratim poverenje Francuzima.

Dva velika datuma su obeležila moj politički život. Prvi datum je onaj grozni 21 april 2002.god. – to je rana koju još uvek nosim u sebi. Ožiljak je još tu. Te užasne noći je ekstremna desnica – zbog neobazrivosti, nedovoljne svesti u odnosu na pretnju i disperziji glasova – ostavila levicu van igre i omogućila desnici da se instalira narednih 10 godina na vlasti. Iz tog događaja sam naučio sve lekcije. Ja to neću dozvoliti! Neću dozvoliti radnicima i zaposlenima da podrže političku familiju koja nikada ništa nije uradila kako bi služila interesima ovih klasa. Neću ostaviti jednoj karikaturalnoj partiji ni jedan jedini društveni problem, bez da ne ponudim kredibilno rešenje za njega. Neću dozvoliti toj političkoj formaciji da se predstavlja kao glas naroda a da radi isključivo u svom sopstvenom interesu. Neću ostaviti, u ime ideje o Francuskoj kao državi svih svojih građana, naše sugrađane da žive u uverenju da je neprijatelj ovde, da ima jednu boju kože ili religiju, što je u suprotnosti sa principom Republike. Neću dozvoliti korišćenje ljutnje i nevolje da bi se dovodile u opasnost Republika, evropsko ujedinjenje i ljudska prava. Neću dozvoliti toj političkoj formaciji da reklamira obnavljanje smrtne kazne. Boriću se…boriću se do poslednjeg daha kako bih sprečio taj rizik i kako bismo izbegli da predsednički izbori budu nagrđeni. Jer ono što očekuje velika većina naših sugrađana je, u krajnjem, izbor između levice i desnice, što će reći najčistiji mogući izbor kako bi se dopustilo našoj zemlji da donese jednu istinsku odluku.

Drugi datum koji ostaje graviran u mome sećanju je mnogo srećniji. To je 10 maj 1981.god. Imao sam 26 godina. Znam da je taj datum predstavljao za sve koji su decenijama, jako dugo dakle, žudeli za tim momentom i za alternativom, uživanje u pobedi. Bilo je naravno i drugih uspeha za levicu: 1988.god., 1997.god., ali oni nisu mogli imati isti domet. Međutim, ne želim da se prepuštam nostalgiji. Uostalom, ni epopeja levice se ne može redukovati na te izuzetne momente kao što su bile 1936.god. i 1981.god. Želim da etabliram levicu na duži vremenski period u naše društvo, i njen sam kandidat upravo da bih je vratio u kolosek i da bih stvorio neraskidivo jedinstvo između levice i Francuske. Želim, dragi moji prijatelji koji ste ovde i vi koji me gledate preko TV ekrana, da vidim vašu sreću 6 maja, sreću i radost… radost zbog osvajanja vlasti, dostojanstven entuzijazam i u isto vreme poplavu slobode. Želim da uz vašu pomoć osvojim pravo da predsedavam Francuskom.

Dobro poznajem našu zemlju. Toliko puta sam je obišao i prebrazdio, uvek je iznova otkrivajući. Poznajem njene gradove koji menjaju, stvaraju i preuzimaju prostore obrađene pasioniranim radom naših poljoprivrednika, morske krajeve osnovane radom ribara i proizvodna mesta na kojima se inteligencija zaposlenih spaja sa kompetencijom inžinjera. Ne ignorišem ni naša sela u kojima je nastala tišina, a život se jednostavno povukao. Takođe, ne ignorišem ni religijske kvartove u kojima se meša ljutnja, beznađe ali i, uprkos svemu, veliki talenat i želja za uspehom. To je Francuska kojoj sa vama želim da služim.

Kao i vi, svestan sam važnosti vremena u kome živimo. Finansijska kriza destabilizuje države, dok ogromni javni dugovi daju sva prava tržištu. Evropa se pokazuje nemoćnom da zaštiti svoju valutu od spekulacija. Naša sopstvena zemlja je suočena sa rekordnom nezaposlenošću, pritisnuta je recesijom i utoliko podređenija principu ”stezanja kaiša”. Sumnja je ustoličena. Merim je svakog dana. Ona se izražava kroz nepoverenje prema Evropi, pa čak i demokratiji. Transformiše se u pobunu pred nepravdama sistema, nemoći jedne politike i nepristojnosti kamata. Degeneriše se čak i u nasilje na privatnom, porodičnom, socijalnom i urbanom planu, sa užasnim idejama koje se instaliraju i šire u našoj kolektivnoj svesti kroz uverenje: ”korak prema progresu bi mogao biti zaustavljen i naša deca će živeti lošije od nas”. To je ideja protiv koje se ja borim. Zbog toga sam i kandidat na predsedničkim izborima. Želim da povratim veru Francuzima u život. Francuska je u svojoj istoriji prolazila kroz mnogo iskušenja, kriza, ratova i revolucija. Ona ih je uvek nadvladala, stalno odbijajući pokoravanje, regresiju i povlačanje; nikada ne kapitulirajući pred konformizmom, strahom i zakonom jačega; ostajući verna vrednostima Republike; crpeći iz same sebe hrabrost za činjenje napora kako bi odbranila vlastiti socijalni model i kako bi sačuvala svoj ponos visoko uzdignute glave; gledajući odlučno prema izazovima koji joj se približavaju; diskutujući slobodno i praveći izbore koji nam se nameću.

Nikada ne postoji – kažem to vrlo jasno: NIKADA! – samo jedna jedina moguća politika, bez obzira na težinu situacije. Istorija ne predstavlja zbir nasleđenih fatalnosti, nego nas uči da uvek postoji više puteva. Pravac koji vam predlažem se sastoji u obnovi kroz pravdu i u nadu u ”rapublikanski zavet”.

Ali pre nego kažem nešto o svom projektu, želim da vam poverim jednu stvar. U ovoj bitci koja nam predstoji, hoću da vam kažem ko je moj neprijatelj, moj stvarni neprijatelj. On nema ime, lice, partiju, on nikada neće predstaviti svoju kandidaturu na izborima niti će biti parlamentarni zastupnik građana, ali, ipak, ON vlada. Taj neprijatelj, to je SVET FINANSIJA. Pred našim očima, u poslednjih dvadesetak godina, finansije su preuzele kontrolu nad ekonomijom, društvom, čak i nad našim životoima. Postalo je moguće da se jednim pokretom u sekundi delokalizuje vrtoglava svota novca kako bi se pretilo državi.

Ova moć je postala imperijalna. Kriza koja besni od 15 septembra 2008.god., a koja je daleko od toga da je danas u povlačenju, ju je još više ojačala. U odnosu na nju, na te finansije, obećanja o reguilaciji i litanije tipa ”više nikada” su ostala mrtva slova na papiru. G20 samiti su se ređali bez da daju opipljive rezultate. U Evropi smo imali 16 sastanaka državnika na najvišem nivou kao poslednju šansu kako bi se donela rezolucija koja bi dala definitivne odgovore na probleme. Banke, spašene od država, jedu ruke koje su ih prehranile. Agencije za kreditni rejting, izvikane iz prostog razloga što nisu osetile na svojim leđima ni K od krize, opravdavaju takođe rigorozne planove štednje koji su sve bolniji i bolniji. Kada se radi o spekulativnim fondovima – koji su daleko od toga da nestanu – oni i dalje predstavljaju silu destabilizacije koja nas cilja. Takođe, kriteriji finansijskog sektora su se instalirali u svim društvenim sferama, pa čak i u moralu i na polju društvene kontrole.

To što govorim o ovome ne znači da pokazujem bilo kakvo razumevanje za Sarkozyjev petogodišnji predsednički mandat, koji se polako približava svom kraju. Ali sada, to više nije pitanje. Ocene su već date. Započet okretanjem u mestu, ovaj petogodišnji mandat se završava u oluji. Krenuvši sa fiskalnim poklonima najbogatijima, mandat se završava nametanjem viskoh dažbina svim Francuzima. Inaugurisan sa obećanjem o povratku na punu zaposlenost, mandat se završava sa rekordnom nezaposlenošću. A šta reći o deficitu, dugovima, dezindustrijalizaciji, razaranju javnog servisa i pogotovo obrazovanja.

Jedna jedina reč rezimira ovo predsednikovanje: degradacija! Degradacija na svim nivoima. Ne radi se uopšte o jednoj oceni (tj. gubljenju tzv. ”triple A”, prim.prev.). Ne govorim čak ni o javnim računima. Govorim o uslovima života, ponašanju, u najkraćem– o opštoj situaciji u ovoj zemlji. Nejednakost u šansama, nekoherentne odluke, zgrtanje moći i pogodbe sa moćnicima, uz taj ultimativni paradoks da se volja za svemoći pretvara u priznanje memoći. Eto zbog čega promena ne podrazumeva samo ono što je u domenu predsednika, vlade ili aktuelne većine. Moramo ići dalje, prema promeni politike, perspektive i dimenzije, koju treba ponuditi našoj zemlji 22 aprila i 6 maja.

Ukoliko su finansije neprijatelj, treba im se suprotstaviti svim mogućim sredstvima, i to najpre kod nas, ovde – snažno, ali bez avanturizma – imajući na umu da će to biti duga borba i teško iskušenje gde ćemo morati da upotrebimo sva naša oružja. Upravljanje finansijama počinje dakle ovde, izglasavanjem zakona o bankama koji će ih obavezati da razdvoje svoje kreditne aktivnosti od spekulativnih operacija. Nijedna francuska banka više neće moći da bude prisutna u oblastima koje nazivamo ”fiskalnim rajevima”.

Toksični finansijski proizvodi, tj.oni koji nemaju dodira sa potrebama realne ekonomije, biće bezuslovno zabranjeni. Stock option će biti potpuno izbrisan, a bonusi ograničeni. Na kraju, predložiću oporezovanje svih finansijskih transakcija, a ne vraćanje berzanskog poreza koji je bio uveden pa poništen pre nekoliko meseci, što vam dovoljno govori o koherentnosti ovih na vlasti. Ne, predložiću stvarni porez na finansijske transakcije, zajedno sa onima u Evropi koji će želeti da ga uvedu sa nama. Predložiću takođe, ukoliko želimo da izbegnemo da budemo ocenjivani od raznih ”agencija za procenu kreditnog i drugih rejtinga” kojima osporavamo legitimitet, da pokrenemo jednu javnu agenciju toga tipa na evropskom nivou.

Druga tačka u odnosu na finansije je EU. Zona evra slabi pred našim očima. Francuska mora da pronađe način kako bi promenila aktuelnu orijentaciju EU. Mi pokušavamo da saznamo na koji način uveriti i pridobiti naše partnere. Često nam se postavlja pitanje: ”ali kako mislite da pridobijete saveznike za poziciju koju branite, u ovakvoj Evropi, ako to nije uspelo odlazećem predsedniku čak ni za manje radikalne promene”. Međutim, ono što će biti argument promene, to je glas Francuza, glas koji će biti naš pokretač u tom procesu ubeđivanja. Sudbine Evrope i Francuske su povezane. Veličina Francuske ne može biti odvojena od snage same Evrope. Mi trebamo Evropu i ona mora da nam pomogne da izađemo iz krize, ali ne time što će nametati ”stezanje kaiša” bez kraja, jer nas to može odvući u spiralu depresije. Disciplina je neopohodna a angažman mora ići u pravcu smanjenja duga i, u isto vreme, povratka poštovanja. Ali, samo nam ekonomski rast može omogućiti da do tog cilja dosegnemo najsigurnije. To je i razlog zašto ću predložiti našim evropskim partnerima ”pakt o odgovornosti, upravljanju i rastu”. Insistiraću na novoj rundi pregovora oko evropskog ugovora koji je produkt dogovora Sarkozi-Merkel od 9 decembra, kako bi mu dodali dimenziju koja mu nedostaje, što će reći: koordinaciju ekonomskih politika i industrijskih projekata; lansiranje velikih poslova u domenu energije, a onda i instrumenata koji će nam omogućiti dominaciju nad spekulacijama; novu ulogu Evropskog fonda koji bi imao sredstva da reagije na tržištu; intervenciju Centralne evropske banke, koja bi pak, sa svoje strane, morala biti servis borbe protiv spekulacija. Radiću u korist stvaranja evro-obveznica kojima bismo omogućili sistem uzajamnog pomaganja oko jednog dela duga suverenih država i radi finansiranja velikih projekata. Prilikom donošenja odluka koje se tiču pojedinih država, braniću demokratiju, jer je ona smisao evropske ideje, kroz insistiranje na kooperaciji u delanju između nacionalnih i evropskog parlamenta. Predložiću i novu trgovionsku politiku koja će onemogućiti nelojalnu konkurenciju i koja će fiksirati čvrsta pravila i reciprocitet na socijalnom i planu zaštite životne sredine. Kako bismo uspeli da obezbedimo sprovođenje ove odluke, ekološki doprinos tj. prilog će biti uveden na evropskim granicama. Nastaviću da radim na uspostavljanju pariteta između evra i američkog dolara. Neću prihvatiti to da kineska valuta i dalje ostane nekonvertibilna. Naime, iako je Kina postala prva ekonomska trgovinska sila, njena valuta nikada nije reevaluirana.

Evropa ima puno nedostataka i ja ih znam. Ali u isto vreme, ona je naša zajednica. Branimo je, ona to treba i ona to zaslužuje. Ono što nedostaje Evropi, a ovo vam govori neko ko je evropljanin u srcu ali i neko ko ne želi da živi u bilo kakvoj Evropi, jeste kretanje prema Evropi rasta, prema Evropi solidarnosti, prema protekcionističkoj Evropi. Ovo je poziv Francuske da zajedno sa Nemačkom i zemljama koje žele da nas prate konstruišemo takvu Evropu.

Nijedan veliki izazov u Evropi ne može da se reši bez prijateljskog pakta, poštujući princip jednakosti, u koji su investirali Francuzi i Nemci odmah posle rata. Predložiću, dakle, našim nemačkim prijateljima jedan novi obostrano iskren i ravnopravan odnos. Sa njihove strane, oni moraju da daju dokaz solidarnosti. Nemačka neće ostati jaka u slaboj Evropi. Ona neće ostati bogata u Evropi koja siromaši, eto vam istine. Ja znam da mnogi u Nemačkoj to razumeju. Ali sa naše strane, mi takođe moramo da učinimo mnogo napora, napora koji se tiču kompetetitivnosti i fiskalne pravde. Eto pakta koji će povezati  i otvoriti novi ciklus u Evropi, onaj koji se tiče ekonomske, industrijske i saradnje na polju energije između dve zemlje. Eto zašto ću u januaru 2013 – to je vrlo blizu, samo nekoliko meseci posle naših izbora 6 maja – ako mi Francuzi ukažu poverenje, predložiti nemačkoj kancelarki izradu novog francusko-nemačkog ugovora, ugovora koji će poteći iz Jelisejske palate pola veka posle stvaralačkog akta Degol-Adenauer koji je uspostavio određenu dinamiku između naše dve zemlje.

Dragi prijatelji, želim da povratim poverenje Francuske u Evropu. Odmah vam to kažem, ja želim da to bude jedan od elemenata naše obnove. Danas više nije u pitanju ”suverenitet od juče”, kada je teritorija Francuske bila pred pretnjom. Ne, danas je doveden u pitanje suverenitet naše Republike u odnosu na tržišta i mondijalizaciju. Eto zbog čega želim da vratim dostojanstvo Francuskoj u ekonomskom i industrijskom smislu. Naša država je, zaslepljena himerama ekonomije bez fabrika i mašina, odavno zapustila industriju zemlje, kao da nematerijalno može da zameni rad radnika, poslovođa i inžinjera i njihovih know-how tehnoloških rešenja. Reindustrijalizacija Francuske biće moj prioritet. Založiću se za stvaranje investicione javne banke, koja će u saradnji sa regionalnim fondovima pratiti razvoj strategijskih preduzeća. Favorizovaću proizvodnju u Francuskoj, usmeravajući finasiranja i finansijske olakšice na preduzeća koja investiraju na našoj teritoriji, koja ovde lokalizuju svoje aktivnosti i obezbeđuju zaposlenje i koja su ofanzivna na polju izvoza. Mobilizovaću ušteđevinu Francuza kreiranjem ”knjižice ušteđevine” koja će produkovati potpunom posvećenošću finansiranju PME-a (mala i srednja preduzeća, prim.prev.) i inovativnih preduzeća.

Odlučno ću zahtevati od preduzeća koja izmeštaju svoju proizvodnju da odmah vrate sva sredstva javne pomoći koja su do tada primila. Daću prioritet PME-u jer su to  preduzeća koja zapošljavaju, ona su ta koja moraju da budu pomognuta pre svih i zbog njih ćemo proširiti poreske olakšice, smanjiti poreze za udruženja i stvoriti agenciju za PME. Podržaću, takođe, numeričku ekonomiju organizujući, uz pomoć lokalnih kolektiva i industrijalaca, integralno pokrivanje zemlje visokom tehnologijom u narednih 10 godina.

Povratak rasta prolazi takođe kroz energetsku tranziciju. Obavezao sam se da udeo nuklearne energije u proizvodnji električne energije bude redukovan sa 75% na 50% do 2025.god. Mi trebamo jaku nuklearnu industriju inovirajući tehnologije za budućnost, ali takođe trebamo i obnovljivu energiju i ekonomski energetski plan jer su to tri aktivnosti – nuklearna energija, obnovljiva energija i ekonomije oslonjene na energiju – koje će nam omogućiti da imamo industrijsku perspektivu. Ekonomične energije ćemo  uvesti u pogon i preko planova velikih radova: npr. million starih i novih stanova benificiraće kvalitetnu termičku izolaciju. Stvorićemo desetak hiljada novih radnih mesta jačajući kupovnu moć gazdinstava smanjujući njihove troškove za grejanje. Na kraju, neće biti nikakvog povratka rastu niti jakoj industriji bez velikog napora na polju istraživanja i inovacija. Cela naša budućnost kao industrijske nacije se igra u tom polju. Ja imam poverenje u nauku, u progres, u istraživanja i u kapacitet pronalazača da nam daju produkte za bolje sutra bez da imamo strah za našu okolinu. Jer je istraživanje takođe u službi ekologije i zaštite životne sredine.

Podići ekonomiju, podići industriju, ali takođe podići i finansije. Nivo javnog duga nikada nije bio ovako visok. Od 2002.god. javni dug je dupliran. 10 godina vlasti desnice bi nas mogle koštati na tom planu kao sve vlade stvorene u eri Pete Republike. Nisam prebrojao predsednike koji su se nasleđivali u tom periodu, ali, bez obzira na sve njihove zasluge i propuste, niko od njih nije uspeo da podigne javni dug na ovaj nivo. Trebalo je čekati 2002.god. da bismo imali ovo skretanje. Kako bi se upravljalo ovim dugom, obećavam da ću vratiti bedžetsku ravnotežu na kraju mandata koji će mi biti poveren. Da bi ovaj cilj bio ostvariv, ukinuću multiplikovane fiskalne niše i fiskalne poklone koji su pre deset godina stavljeni na raspolaganje najbogatijim domaćinstvima i najvećim preduzećima. Ova reforma će omogućiti blizu 30 milijardi dodatnog prihoda. U isto vreme, upravljaćemo pažljivo državnim troškovima tako da će svaki novi trošak biti finansiran iz ekonomije. Ukupan broj administracije se neće povećavati, ali će biti završeno sa nepisanim pravilom da se u administraciji zapošljava jedna osoba na mesto dve koje odu u penziju.

Ova obnova je, prijatelji, neizbežna. Ali ona će biti moguća samo ukoliko bude bila pravedna. Svaka nacija ima svoju dušu. Duša Francuske je jednakost. Zarad jednakosti je Francuska povela revoluciju i suspendovala privilegije u noći 4 avgusta 1789.god. Zarad jednakosti je narod podigao revoluciju i u junu 1948.god. Zarad jednakosti je III Republika uvela obavezno obrazovanje i građanski porez na zarade. Zarad jednakosti je formiran Narodni pokret (Front populaire) 1936.god. Zarad jednakosti je vlada generala Degola institucionizovala socijalnu sigurnost 1945.god. Zarad jednakosti je Miteran izabran 1981.god. Zarad jednakosti smo sa Lionelom Žospanom obezbedili univerzalno zdravstveno osiguranje. Zarad jednakosti ćemo i mi danas morati da se borimo i da predlažemo Francuzima promenu.

Jednakost, to je ono što je dozvolilo sirotom detetu od oca koga je podigla siromašna, gluva i nepismena majka, da postane dobitnik Nobelove nagrade za literaturu. To dete se zvalo Alber Kami i, pre nego što je dobio pomenutu nagradu, on je pisao svom starom učitelju: ”Moja prva misao, posle moje majke, je bila posvećena vama. Bez vas, bez vaše srdačne ruke pomoći koju ste dali malom siromašnom dečaku kakav sam bio, bez vaših predavanja, bez vašeg primera, ništa od ovoga što sam postigao u životu ne bi bilo moguće”. Zarad jednakosti mi moramo da delamo jer, ima već 10 godina, jednakost se urušava na svim nivoima. Svuda se pojavljuju privilegovani u meri u kojoj se jedna nova aristokratija – koristim ovu reč da bih oslikao situaciju – arogantna i pohlepna instalira i prosperira. 1% privilegovanih Francuza se izdvajaju od ostatka društva. Oni žive PORED nas ali ne i SA nama. Ponekad, oni ne žive čak ni KOD nas. Ta istinska socijalna secesija je ugledala svetlost dana poslednjih godina: uklonjeni i napušteni kvartovi sa jedne i zaštićeni i osigurani kvartovi  sa druge strane u kojima niko sa strane ne može da uđe kako ne bi ometao njihove stanovnike. Ja ću biti predsednik kraja tih privilegovanih jer ne mogu da prihvatim da se danas, kada se neki bogate izvan svakih granica, prekarnost širi a siromaštvo pooštrava i da 8 miliona ljudi živi ispod granice siromaštva, među kojima ima toliko dece.

Neka me čuju svi dobro, jednakost, to nije egalitarizam, to je pravda. Jednakost, to nije milosrđe nego solidarnost. Francuzi nemaju razloga da se plaše jednakosti, pravde i redistribucije. Francuzi moraju znati da ću, ukoliko me izaberu, kao predsednik postavljati pitanje – pre svakog dodatnog napora, pre svake reforme, pre svake odluke, pre svakog zakona, pre svakog dekreta – tj. da u tim prilikama neću sebi postaviti drugo pitanje sem onog: ”da li je ono što mi predlažu pravedno?”. Ukoliko je to pravedno, usvojiću ga, ako nije, onda neću. Samo pravda može rukovoditi našim aktivnostima.

Zbog toga ću se sa parlamentom angažovati za sprovođenje neophodnih fiskalnih reformi. Zarad pravde ću ukinuti olakšice na porez na bogatstvo. Zarad pravde želim i da prihodi na kapital budu u istoj meri oporezivani kao i prihodi od rada. Ko to može nalaziti da je normalno da se novac zarađuje više spavajući nego radeći? Zarad pravde želim da spojim, nakon što ih približim, porez na dohodak i opšti društveni porez u okviru progresivnog izdvajanja na dohodak. Zarad pravde ću insistirati na dodatnoj tranši od 45%  poreza na dohodak za one koji zarađuju više od 150 000 evra. I onda mi se ne veruje kad kažem da će se moje mere ticati i srednjih klasa, jer upravo ove klase imaju toliku godišnju zaradu. Zarad pravde ću učiniti sve kako niko ne bi mogao da izvlači korist iz fiskalnih niša van sume od 10 000 evra umanjenja poreza na godišnjem nivou.

Znam da će bitka biti gruba i da postoji namera da se izazivaju strahovi i brige kod građana… Ukoliko sutra budemo dobili odgovornost za upravljanje, oni od kojih ćemo istu preuzeti će duže slušati svoje glasove nego oni kojima ćemo tu odgovornost predati jednog dana. Znam takođe da neće biti manifestacija kako bi nam se uputila podrška. To je retkost, pravi izuzetak. Ali biće onih koji će nas osporavati. Znam da neki od njih žele da nas uplaše i da prestraše srednje klase – iako one mogu imati samo koristi od reformi koje predstavljamo – pričom da će krupni kapital napustiti našu teritoriju. Ali, da li su poreski pokloni možda vratili taj kapital u Francusku?  NE! Da li su poreski pokloni omogućili dalje bogaćenje najbogatijih? DA! Da li je u međuvremenu porez za najveći deo Francuza smanjen? NE! On je povećan! Da li je PDV danas, kada se tiče svih Francuza, mnogo više element nespokojstva u društvu? Hiljadu puta DA! PDV mnogo više zadaje brigu građanima od onoga što mi predlažemo.

Nije u pitanju samo fiskalna reforma. Jednakost mora da se odnosi na sve sfere života u društvu. Ona počinje sa principom odlaska u penziju onih koji su počeli da rade ranije i koji su se bavili najzahtevnijim poslovima. Eto zbog čega insistiram, imajući u vidu teškoću u svođenju bilansa i otvarajući prostor za suštinsku reformu – jer je ova koja je izglasana ne samo nepravedna već i finansijski neodrživa, da se bez čekanja uđe u pregovore i da se počne od toga da svi oni koji su napunili 61 godinu života i koji su uplaćivali u penzioni fond 41 godinu, imaju pravo da odu u punu penziju. Teme pregovora će pak biti: kvote, kriteriji za određivanje težine posla, visina penzija, zakonsko utvrđivanje neophodne starosti za odlazak u penziju, evolucija prihoda penzija  i dugotrajnost našeg sistema preko redistribucije.

Jednakost podrazumeva takođe najbolji pristup stanovanju. Nama u Francuskoj nedostaje stanova. Oni dostižu nepodnošljivu cenu, i to ne samo u velikim gradovima. Treba dakle izgraditi više stanova. Zbog toga sam doneo odluku da država, ona će dati primer, omogući pristup lokalnim kolektivima na dostupnim parcelama u njenom vlasništvu, kako bi izgradili nove stanove u roku od 5 godina. Više stanova, više socijalnih stanova, eto zašto projekt ”knižica ušteđevine” – koja će služiti i da bi se imala precizna informacija o štednji za socijalne stanove. Dakle, ideja je da Francuzi, od njihove štednje, mogu da finansiraju socijalno stanovanje.

Trebamo više stanova, socijalnih stanova i jeftinijih stanova. Znam da to zahteva određeno vreme, ali da bismo izbegli zloupotrebe, ja ću ograničiti kirije tamo gde je cena očigledno preterana. Trebamo takođe što uravnoteženije gradove. Upetostručiću  sankcije zajednicama koje se rugaju zakonima urbane solidarnosti.

Jednakost, jednakost uvek, jednakost u odnosu na pristup zdravstvu. Naše zdravstvene profesije predstavljaju vrlo značajan kvalitet društva u kome živimo. Ja to iz iskustva uviđam svakog dana. Njihova profesija je jedna od najtežih koje postoje. Bez nje, sistem bi se odavno urušio. Međutim, u isto vreme, veliki broj Francuza mora da se odrekne lečenja iz finansijskih razloga ili zbog udaljenosti mesta prebivališta. Postojanje privilegovanih će dakle biti ograničeno. Mi ne pristajemo na to da u društvu imamo medicinski napuštene građane. Pomoću novog sistema naplaćivanja, koji će činiti deo između aktivnosti i javnog servisa, javna bolnica će biti jasno etablirana u svojim zadacima i svojoj misiji. Preuzimam na sebe obavezu da niko, ponavljam NIKO u našoj zemlji, ne stanuje dalje od pola sata transporta do mesta gde se može vršiti hitan medicinski tretman.

Jednakost, jednakost dalje znači pristup svima vodi, grejanju i struji. Nije normalno, uprkos svemu, da jedna porodica sa skromnim primanjima plaća vodu po istoj ceni – kada njeni članovi koriste tu vodu samo za piće – kao i oni koji je prosipaju bez bilo kakvih granica! Kreiraćemo dakle progresivnu tarifu za vodu, kao i za gas i električnu energiju, koja će garantovati, u jednom sigurnom obimu, stabilnu i pravednu cenu.

Jednakost podrazumeva i jednaku platu kada imamo iste kompetencije i iste odgovornosti. Kako Francuska, kako Republika može prihvatiti da žene budu manje plaćene od muškaraca? Olakšice i socijalne kotizacije za preduzeća koja ne poštuju ovo pravilo će biti jednostavno i potpuno ukinute.

Jednakost, uvek jednakost, jednakost znači pomoć teritorijama koje najviše trebaju tu pomoć, i naročito, ja govorim ovde u Saint Saint-Denis-u, našim predgrađima. Treba pomoći na isti način najugroženije kvartove u bogatom gradu kao i kvartove u gradu koji se ceo sastoji samo od ugroženih kvartova. Računam na pomoć svih predstavnika građana na lokalu u ovom pokretu. Nije neophodno da budemo levičari da bismo postali osetljivi na ove užasne nejednakosti koje za milione Francuza podrazumevaju život u ruiniranim zgradama ili u degradiranim predgrađima.

Jednakost, jednakost takođe podrazumeva sigurnost za sve. Živeti u strahu je nepodnošljivo. Nesigurnost je jedna vrsta socijalne nejednakosti koju ne treba tolerisati. Ona najviše ugrožava najsiromašnije, najstarije, najmlađe i najslabije. Sigurnost je pravo i ja ću ga poštovati kroz ”prioritetne zone sigurnosti” tamo gde je nivo delikvencije na najvišem nivou, stvarajući dodatna radna mesta, 1000 svake godine, u pravosuđu, u policiji, u žandarmeriji i približavajući snage reda građanima. Boriću se protiv svih mafija i trafikanata ljudima u istoj meri kao i protiv finansijskih delikvencija i poreskih prevara. Neću tolerisati da neki tamo mali boss sa bandom upravlja celim jednim krajem po svojim pravilima i od života ostalih stanovnika napravi pakao. Sve njih koji veruju da su izvan zakona – finansijske  delikvente, prevarante i lokalne bosove – opominjem, dakle, budući predsednik ih obaveštava: ”Republika, da, Republika vam to neće tolerisati”.

Jednakost, jednakost uvek, jednakost znači ista prava za sve, bez obzira na pol i seksualnu orijentaciju, pravo da mogu da se venčavaju i da usvajaju decu– za parove koji to odluče. To je pravo za hendikepirane osobe da žive što je više moguće normalan život. Ja ću se postarati da svaki zakon uključuje podlistak koji bi se posebno odnosio na hendikepirane.

Jednakost takođe podrazumeva dostupnost onoga što je najdragocenije, uključujući i kada se nalazimo u situaciji besparice, kao što je emancipacija, mogućnost zarade i kultura. Evocirajući Bodlera: ”najbolje svedočanstvo koje možemo pružiti kao dokaz našeg dostojanstva je kultura”. I na tom polju moramo da radimo. Umetnička edukacija će biti proširena na sve, a kulturno planiranje Francuske će postati prioritet. Ono će integrisati zaboravljene teritorije, napuštene zone i degradirane kvartove naših velikih gradova. To je i razlog zašto otvaramo novu etapu u kulturnoj decentralizaciji.

Kada se radi o zakonu Hadopi, koji je neprimenjiv, on će biti zamenjen – zamenjen, dobro ste me čuli, jer trebamo okvir koji će učvrstiti prava za svakoga – jednim velikim zakonom potpisanim kao l’acte 2 o posebnosti kulture, koji će braniti istovremeno prava stvaralaca, jer mi trebamo stvaraoce i proizvodnju, ali i dostupnost njihovih dela na internetu. Ne moramo da suprotstavljamo stvaraoce i njihovu publiku. Stvaraoci i njihova publika su u istom pokretu za emancipaciju, za istraživanje, za kvalitet i za posebnost francuske kulture.

Dragi prijatelji, želim da citiram Pjera Mendes Fransa, koji nam je govorio: ”istina mora snažno upravljati našim koracima”. Dugujem vam dakle istinu. Znam za finansijske probleme, veličinu našeg deficita, ozbiljnost naših dugova, slabost rasta u 2012.god. i težinu nasledstva koje će nam biti zaveštano. Ne obećavam dakle ništa do onog što sam sposoban da ostvarim. Upravljaću situacijom bez da poričem stvari o kojima sada govorim, a na prvom mestu vremenske rokove.

Petogodišnji mandat ću dakle otvoriti strukturnim reformama u vidu pravedne obnove kroz ekonomiju, fiskalne reforme, obrazovni pakt i decentralizaciju. Bavićemo se naravno  i  urgentnim stvarima, poput povećanja zaposlenosti, i naročito zapošljavanjem mladih, dostupnosti stanovanja i zdravstva…

Neću gubiti ni jedan jedini trenutak, jedan jedini trenutak, od mandata koji bi mi bio  poveren.

Na internacionalnom planu, na samitu OTAN-a koji je predložen za kraj maja 2012.god.,  obavezaćemo se na povlačenje naših trupa iz Afganistana. Na evropskom planu, ako mi Francuzi povere mandat, moj prvi korak će biti da se sastanem sa nemačkom kancelarkom i da joj kažem da moramo zajedno da menjamo orijentaciju u Evropi prema ekonomskom rastu, forsiranjem velikih javnih radova.

Ovde, u našoj zemlji, čak i bez čekanja promena u Narodnoj skupštini, angažovaću se, sa novim ministrima i novom vladom, u donošenju mera protiv finansija i u korist reformi bankarskog sektora. Ni jednog momenta nećemo biti neaktivni. U toku petogodišnjeg mandata neće biti naglih promena mišljenja, vrdanja i kontradikcija. Jer mi već znamo gde želimo da idemo. Utvrdili smo rokove, etape i ritam. Predstavili smo Francuzima cilj, ali takođe i sredstva za njegovu realizaciju. Svesni smo toga da su nam sredstva kojima raspolažemo ograničena, ali i da posedujemo jaku volju! Naš rad je ono što će imati posebnu moć uveravanja građana. Tu moć svakako nemaju improvizujuće ekonomske, političke i socijalne mere na kraju mandata (aludira na Sarkozija, prim.prev.) kojih je toliko nedostajalo poslednjih 5 godina.

Želim da vam na kraju govorim o našoj budućnosti. Republikanska ideja predstavlja zavet. Radi se o jednom od onih lepih zaveta koji se prenose iz generacije u generaciju. On podrazumeva da će svaka generacija živeti bolje od predhodne. Danas je ovaj zavet izdan. Naši mladi su žrtvovani, napušteni i proterani. Nezaposlenost, privremena zaposlenja, devalorizacija diploma, očaj, gubljenje nezavisnosti i težak pristup stanu su svakodnevnica. Šta to mi ostavljamo ovim mladim ljudima? Degradiranu životnu sredinu, neuplaćivane doprinose za penzije, velike dugove! Međutim, mladi su naša šansa. Kako da se pomirimo sa shvatanjem da ova šansa postaje teret? Puno sam razmišljao, nekoliko meseci unazad, šta bi to mogao da bude ulog u ovoj predsedničkoj kampanji – ostavimo sad krizu po strani – kako bismo dovršili obnovu i operacionalizovali pravdu u praksi. Došao sam do veoma jednostavanog zaključka: zbog ovih mladih ja želim da predsedavam Francuskom. Želim da povratim poverenje toj omladini. To je razlog zašto želim da od obrazovanja učinim jedan veliki nacionalni zadatak. Predložio sam kreiranje dodatnih  60 000 radnih mesta u obrazovanju, ne samo profesora nego i vaspitača, medicinskih sestri, pedagoga, svih onih koji učestvuju u prihvatanju, praćenju i uspehu mladih. Kažu mi: ”to je previše”. Ne, kažem ” možda nije dovoljno”! Užasno je teško voditi jednu bitku protiv kontinuiranih neuspeha u školi, koji svake godine rezultiraju sa 150 000 žrtvi, jer 150 000 mladih izađe bez diplome,  tj. bez kvalifikacija iz škole. Prioritet će ići do obdaništa i osnovnih škola gde se veliki deo tih stvari odigrava i gde se prvi zaostaci naziru. Školski ritmovi koji nemaju nikakvih ekvivalenata u Evropi će biti preispitani. Od petog do osmog razreda i u srednjim školama, đaci koji imaju najviše problema će biti lično praćeni, da bi se na kraju petogodišnjeg mandata, kažem na kraju moga mandata, broj mladih koji odlaze bez kvalifikacija iz školskog sistema smanjio duplo. Nijedna mlada osoba od 16 do 18 godina – a ja dobro znam šta znači neobrazovanost u mnogim našim gradovima i porodicama – nijedna dakle mlada osoba od 16 do 18 godina neće ostati bez mogućnosti da obezbedi sebi formaciju (pripremu/praksu za pronalaženje zaposlenja, prim.prev.), posao ili čak civilni servis. Niko neće biti ostavljen po strani, napušten, zaboravljen! Zbog naših mladih moramo da obezbedimo radna mesta kao prioritet i da stvorimo progresivno 150 000 poslova u budućnosti rezervisanih za mlade, a posebno za mlade koji dolaze iz ugroženih kvartova.

Zbog mladih, ali i zbog naših starijih sugrađana, ja sam predložio ”Međugeneracijski ugovor” koji bi podrazumevao zapošljavanje mladih uz Ugovor na neodređeno vreme pri čemu bi mlada osoba bila ”praćena” od strane iskusnijeg zaposlenog, koji bi pak, sa svoje strane, bio zadržan na radnom mestu do odlaska u penziju. Time radimo na mirenju i solidarnosti između generacija! Svuda u fabrikama koje obilazim, dva tipa radnika mi prilaze. Najstariji, koji mi postavljaju jedno jedino pitanje: ”sa koliko godina ćemo moći da odemo”? I najmlađi: ”kad ćemo moći da uđemo”. Ja im odgovaram, ”ali vi seniori, vi pratite mlade, prenesite im vaše znanje, iskustvo, kompetenciju, zar to nije najlepša misija koju vam možemo poveriti pre nego odete u penziju? A vi, mladi, ako najzad uđete u fabriku sa Ugovorom na neodređeno vreme, vi možete da pronađete autonomiju koju toliko dugo čekate”. Mislim takođe i na mlade koji su studenti i čije porodice imaju skroman budžet.  Oni će isto dobiti pomoć prilikom studija pod uslovima koji će im omogućiti da imaju autonomiju.

Eto to je projekat: učiniti sve da mladi uspeju, ne samo zbog njih samih, ne ni zbog toga što su oni ciljna politička grupa, dakle ne želim da im laskam, nego i iz razloga što bi to dozvolilo onima koji su roditelji, deke i bake, da i oni pronađu nadu u budućnost, ponos u uspehu, da kažu sebi samima ”ali šta ćemo na kraju ostaviti, ostaviti posle nas, kakvo društvo ćemo proslediti našoj deci, našim unucima”? Društvo nezaposlenosti, nestabilnog zaposlenja, brige, u najkraćem jedno upropašteno društvo, ili, suprotno od toga, društvo koje će davati šanse, koje će obezbeđivati uslove za uspeh, i koje će nam omogućiti da možemo sebi da kažemo: ”ja ću otići uskoro, nebitno da li u penziju ili na neko dugo putovanje… dakle, uskoro odlazim ali bar znam šta ostavljam, u krajnjem slučaju, generacijama koje dolaze, a to je mogućnost uspeha koju sam nisam imao”.

Stojeći tu pred vama kao predsednički kandidat, ukoliko dobijem mandat od građana da budem naredni predsednik Republike, želim da budem procenjivan samo na osnovu sledećeg cilja: da li u periodu moga mandata, ako mi ga Francuzi povere, da li će mladi živeti bolje te 2017. nego 2012.god.? Tražim da budem evaluiran u odnosu na ovu obavezu koju sam preuzeo, u odnosu na ovaj angažman! Promeniti njihove živote će biti za mene najveći ponos. Nimalo se ne radi o olako preuzetom angažmanu. Moram da mobilizujem celokupnu naciju u odnosu na ovaj ulog.

Dragi prijatelji, pričao sam vam o francuskom snu. Da, o divnom snu, o snu koji su vekovima, počevši od francuske revolucije, Francuzi negovali i prenosili sa jedne na drugu generaciju. Taj san o boljem životu, o ostavljanju u nasleđe boljeg sveta, o progresu, o mogućnosti kontinuiranog preskakanja novih stepenika humanosti, taj san nam pripada samo ukoliko postoji u svom najčistijem obliku. Mi, Francuska…mi smo izumeli Republiku. Mi smo čuvari tog ideala da jedno društvo, ako se organizuje, ako obezbedi sredstva i ako implementira jednakost, slobodu i bratstvo kao način života, može da obezbedi emancipaciju za sve.

To je san koji sam želeo ponovo da oživim – i odmah, desnica nas ismeva. ’’Kako, kažu, kako je moguće pričati o snu u ovakvim okolnostima’’? Tačno je, odgovaram, to nije san koji živimo. Govore: ’’Kako je moguće govoriti o snu u trenutku kada kriza ubija sve naše ambicije? To bi bila obmana’’. Ali ja vas ne pozivam da lutate među zvezdama. Ja vas samo pozivam da oživimo republikansku priču, istu onu koja nam je omogućavala decenijski napredak; priču koja je povezana sa francuskom revolucijom; takođe priču muškaraca i žena koji su želeli da napreduju u istoriji koja se otvarala pred njihovim očima i koja je predstavljala potpunu nepoznanicu; priču kao istoriju ljudske jednakosti.

Da, dakle, republikansku priču koju prate Republike, počevši sa Trećom Republikom, sa, takođe, oslobođenjem, Nacionalnim savetom za otpor, ali i republikansku priču koju je maj 1968.god. ponovo, na poseban način, oživeo. A onda i maj 1981.god. i toliko drugih perioda. To je ta priča o Republici. Ona ne pripada samo levici. Svi oni koji su se nasleđivali na čelo Francuske su na svoj način nosili ovu republikansku priču. Svakog puta je, nevezano za to koje zamerke je moguće uputiti našim prethodnicima, bila prisutna, u krajnjem slučaju, njihova ambicija da Francuska napreduje. Eto sna, oživimo ga!

Dozvoliću sebi da citiram Šekspira, koji podseća na sledeći univerzalni zakon: ”Oni nisu uspeli jer nisu počeli sa snom”. Ali mi… mi ćemo uspeti jer ćemo probuditi san! Francuski san znači i poverenje u demokratiju, demokratiju koja će biti jača od tržišta, jača od novca, jača od vera i religija. Francuski san podrazumeva takođe ispunjenje republikanskog obećanja po pitanju škole, sekularnosti, ljudskog dostojanstva i opšteg dobra.

Francuski san, to je princip koji dopušta svim bojama kože da budu jednaki pred zakonom i prema obavezama. Francuski san, to je afirmacija univerzalnih vrednosti koje snažno prevazilaze teritorijalne granice i granice same nacije. Francuski san nije ograničen na Francusku, on je otvoren za sve. Francuski san, to je naša istorija, ali i naš projekat. Francuski san je snaga, to je projekat koji vam predlažem zato što nas ujedinjuje.

Ja želim… želim da idemo zajedno prema Francuskoj budućnosti. To je Francuska koja se oslanja na rad, zasluge, napor, incijativu, preduzimljivost, gde će pravo svih podrazumevati i jednakost za sve. To je Francuska pravde u kojoj će novac biti postavljen na svoje mesto, a njegovo mesto je da bude u službi građana a ne njihov upravljač. To je Francuska solidarnosti u kojoj ni jedno dete nacije neće biti ostavljeno po strani. To je Francuska rodoljublja gde će svako pitati šta može da učini za Republiku a ne šta Republika može da učini za njega. To je i Francuska raznolikosti u kojoj će svako moći da čuva svoju drugačijost ali i gde će te razlike biti ujedinjene u Republici. To je Francuska kojoj prekomorski departmani otvaraju sve svetske horizonte i gde deca imigranata moraju da budu ponosni Francuzi, jer je to najlepše ime koje možemo dati jednom građaninu sveta. To je Francuska koja je primer zemlje sa kojom se ljudi identifikuju kroz obrazovanje i vaspitanje… To je Francuka koja uliva poverenje i gde se sve snage koje je čine mobilizuju za budućnost.

Francuska, Francuska, Francuska nije problem, Francuska je rešenje.

Eto izbora dragi prijatelji, eto izbora koji vas čeka. I dalje isti, onaj, od kad postoji demokratija, između straha i nade, između rezignacije i buđenja, između nemira i promene. Da, promena, promena, promena znači odmah. Obnova, odmah! Pravda odmah! Nada odmah! Republika odmah!

Mobilizujmo se, okupimo se i za tri meseca, za tri meseca, donećemo pobedu levici a napredak Francuskoj, i obezbedićemno promenu. Promena! Ja sam spreman.

 Živela Republika, živela Francuska!

Vive la République. Vive la France !


[1]   Francuska je jedna od zemalja u kojima je rođena ideja nacije, nacije kao političke zajednice svih svojih građanki i građana. Francusku naciju, za razliku od nekih tzv. zakasnelih etnocentrističkih nacija poput balkanskih, ključno određuju državljanstvo i vrednosti Republike. U tom kontekstu treba i razumeti Olandovo pozivanje na naciju (prim.prev.)

[2] Specifičan oblik predsedničkog sistema u Francuskoj podrazumeva da predsednik/ca Republike bira i nominuje premijera/ku, ali i sve ministre vlade u dosluhu sa premijerom/kom. (prim.prev.)

[3] Građanskost (citoyenneté) kao težnja, svojstvo, pravo, status, a ne građanstvo kao društveni sloj ili buržoaska klasa u kapitalizmu. (prim.prev.)

[4] Ovde se aludira na tzv. ‘’circulaire Guéant’’, tj. dokument Sarkozijevog Ministra unutrašnjih poslova, imigracije i lokalnih i prekomorskih teritorija Claude Guéanta kojim se značajno ograničavaju prava i mogućnosti stranim studentima.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

%d bloggers like this: