Levica u Srbiji danas?

5

”Kada su krajem 20. veka pojedini autori, poput Hantingtona i Fukujame, pisali o “sukobima civilizacija” i “kraju istorije” hteli su da naznače neminovnost i univerzalnost principa slobodnog tržišta i deregulacije kao trase ka demokratskom društvu. Danas čak i najtvrdokorniji protivnici države blagostanja, uključujuči i pomenutog Fukujamu, kao i Bžežinskog, ističu u svojim tekstovima značaj i potrebu, svojevrsnih, levih skretanja. Vrednosti i taktike za koje su se zalagali dok je padala “crvena zavesa” evoluirale su u ono što Ron Pol, jedan od republikanskih kandidata za glavnog kandidata na predsedničkim izborima, naziva fašizmom korporacija i autoritarne vlasti. U svetlu levih skretanja ovih ličnosti, kao i pojavom brojnih društvenih pokreta (pre svega se misli na Anonimne o kojima će dalje biti nešto reči), Srbija ostaje anemična u istinski subverzivnom delanju.”

piše Branko Mišović

Nestanak socijalističke Jugoslavije značio je i prihvatanje gore pomenutih ideja neoliberalizma kroz nacionalističku demagogiju. Sva kasnija nastojanja da se (nacional)socijalistička vlast Miloševića sruši okupljala su koalicije koje su u sebi imale najmanje ideologije obojene crvenim. To govori da je, sa izuzetkom određenog dela intelektualne elite, ostatak društva uspešno povezao nacionalizam sa nasleđem socijalizma, a da zapravo nije razumeo šta se zaista dogodilo. Promene iz 2000. god. bile su pokušaj bezustavne konsolidacije institucija u cilju evropskih integracija, a rezultirale su učvršćivanjem narodnjačkog konzervativizma. Tada je olako prokockana prilika da se otvori javna rasprava o putevima budućnosti srbijanskog društva zahvaljujući hroničnoj bolesti ovdašnjeg političkog života – samovolji. Danas imamo verziju “političkog kapitalizma” kroz koju uzalud deluju svi napori zaposlenih u Jugoremediji, uzalud nastupi Zagorke Golubović, uzalud i ekstremizam anarhosindikalista koji deluje tragikomično u odnosu na grčka gibanja. Prosečan čovek još uvek kao da ne razume kapitalizam kao fenomen, a kamoli određene ideološke interpretacije kapitalizma. Da stvar bude još gora, ni najveće stranke nisu sigurne gde su na ideološkom spektru. Razlozi zašto je to tako imaju svoje uzroke u politici petooktobarskih promena koje su bile arogancija lidera i ignorancija društvene dinamike, ali uzroke treba tražiti i u daljoj prošlosti koja cementira dublje i snažnije.

U Srbiji postoje dve vrste levičarenja kod prosečnog čoveka.

Jedna je jugoslovenskog karaktera i ona je po prirodi stvari agrarnog tipa i angažuje se tek pod pretnjom spoljašnje opasnosti. Dok Marksova prorokovanja priželjkuju revolucije u urbanim sredinama, ruska, jugoslovenska, kineska, kubanska revolucija izbijaju u seljačkim društvima i to kao posledica globalnih ratnih gibanja. U Srbiji sa naglašenim centralizmom, kraljevskim dinastijama iz naroda, velikim ljudskim gubicima iz Prvog svetskog rata, niskim stepenom urbaniteta, levica nikada nije imala snažno uporište. Glavninu partizanskog pokreta jesu činili Srbi, ali Srbi iz Crne Gore, Bosne i Hercegovine (činjenica da je Prva proleterska brigada formirana u Rudom, kao i prva oslobođena teritorija Užička republika, ističe značaj, uslovno, ovog sandžačkog kraja) i Hrvatske, a kako su ideje pokreta bile humanističke njima se priklonio i veliki broj drugih naroda. Sa raspadom Jugoslavije srbijanska levica je ostala koncentrisana u Beogradu zahvaljujući njegovom nekadašnjem saveznom administrativnom položaju. I tu zaista treba odati priznanje novonastalim urbanim pokretima koji su bili mikrokosmos svetskih dešavanja.Ovaj jugoslovenizam danas ima romantičarsku crtu i jasno je da je teško izvodiva neka nova zajednica u jeku evropskih integracija, a o povratku na pređašnje stanje neusvislo je govoriti.

Na ovom mestu dolazimo do druge struje koja simpatiše levicu, ali je praktikuje samo u modnom ili kozmetičkom smislu. Povratak prirodi, promena svesti, odbacivanje nauke i tehnologije, samo su neke od fraza ove hipnotizovane levice. To je nasleđe 1968. god. za koju je Rejmon Aron rekao da je bila psihodrama i delirijum frustracija prošlosti za koje je uspešno predvideo da ne vode u suštinsko menjanje sistema. Hobsbaum će kasnije potvrditi ovo zapažanje i istaći ’68. samo kao kulturnu revoluciju i uvod u potrošačko društvo profesionalnih manekena levice. I upravo ovde dolazimo do problema sa Anonimnima koji se izdaju za pobunjenike. Dva teksta veoma dobro analiziraju njihovo kvazi subverzivno delanje. Jedan je objavljen u dnevnim novinama “Danas” pod naslovom “Anonimni u žabljoj akciji” kolumniste Alekseja Kišjuhasa, a drugi je tekst Darka Draškovića “Izneverena anonimnost – Anonimni u akciji ‘kulturne dekontaminacije’” objavljen na blogu “Novog plamena”. I jedan i drugi autor dobro primećuju da je na delu kulturni elitizam koji nije ništa drugo nego druga strana iste medalje kojoj je cilj, takođe, konzumerizam. Ističući zahteve za zabranu zabranjivanja subkulturni pokreti iz 1968. god., pre svega Situacionisti, utrli su put postmodernizaciji u cilju jednakih mogućnosti. Bumreang se danas vraća u vidu izreke da nema veće nejednakosti od jednakog tretmana nejednakih. Ova mala digresija služi da ukaže koji regres su doživele današnje samoproklamovane diverzantske grupe. Naime, dok su Situacionisti zagovarali anarhizam, mada je u praksi izvodiv samo anarhokapitalizam, kroz apsolutnu slobodu izbora i rušenje autoriteta, današnji pobunjenici guše upravo slobodu izbora pri tom koristeći sasvim pogrešnu metodologiju u cilju otvaranja očiju narodu. Kao što su hipici “menjali” svet sa cvećem u kosi i narkoticima u venama odlazeći u paralelne svetove, tako i Anonimni “menjaju” svakodnevni život kulturnim ratom koji nije ništa drugo nego rat između dve različite, situacionistički rečeno, vrste spektakla. I u jednom i u drugom slučaju reč je o izdaji Marksa. Dok je ovaj, često pijani i agresivni, teoretičar i revolucionar zagovarao radničku borbu, odnosno infrastrukturna nezadovoljstva u cilju oružane borbe i rušenja poretka, današnji “revolucionari” se ustežu od “tučnjave” rečima i delima i ignorišu egzistencijalne uslove onih koji čine da najgledanije emisije budu upravo “City” i “Grand”. Rambo Amadeus je u jednom intervjuu iz 1994. god. muzičko uređivanje narodnog ukusa preko klasične muzike i džeza na državnoj televiziji nazvao kulturtregerskim, a što je u stvari bila reakcija na koncpet tadašnjeg Ministarstva kulture pod nazivom “Lepše je sa kulturom”. Taj projekat je trebao da dovede do osvešćivanja zabludelih narodnih masa ogrezlih u turbo folk dok je država gorela u nacionalističkom ratu. Tadašnje licemerje se iz zvaničnih struktura danas preliva na nezvanične koje predvode egoistične grupice dobrostojećih šminkera. O tome koliko su odani misiji progrsivnih ideja govori i činjenica da im je zaštitni znak lik engleskog reakcionara Gaja Foksa.

Levici u Srbiji predstoji dug put afirmacije kroz radničku borbu oličenu u sindikalizmu. Da bi se to dogodilo neophodno je nešto i proizvoditi, a ne samo uživati u tercijarnom i kvartarnom sektoru. U tom smislu treba imati na umu bitne revizije stavova gorepomenutih tvrdolinijaša neoliberalizma i posmatrati ih u svetlu tekućih evropskih intregracija.

Branko Mišović je sociolog iz Sivca

About these ads

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

%d bloggers like this: