Izneverena anonimnost – Anonimni u akciji “kulturne dekontaminacije”

SONY DSC

”Već iz samog obraćanja pokreta Anonimnih u vezi sa obaranjem sajtova Granda i City Recordsa, mogli smo zaključiti da, nažalost, akcije pokreta Anonimnih u Srbiji nemaju nikakve veze sa borbom protiv cenzure, već da u samima sebi one predstavljaju svojevrsne činove cenzure. U ovom kratkom tekstu neće biti reči o orgijama kulturnog rasizma prema građanima koji preferiraju sadržaje ovih sajtova, a koje su tom prilikom nastale u facebook zajednici Srbije (tekstovi koje preporučujem dole, proaktivno, tj. pre samog događaja, pozabavili su se na adekvatan način tom temom). Umesto toga, pokušaću da objasnim zašto pokret Anonimnih u Srbiji nema nikakve veze sa konceptom anonimnosti i njegovim radikalnijim političkim potencijalima.”

piše Darko Drašković

Objašnjavajući pomenutu akciju, Anonimni kažu:

“Od večeras vraćamo kulturu u Srbiju. Hoćemo više biblioteka i muzeja, a manje kafanskih pevaljki. Razvoj ovakvih pojava u našem društvu već smo videli devedestih: umesto džepnih izdanja knjiga, u džepovima se nose noževi, “britvice” i pistolji. Puca se ljude zbog parking mesta. Nećemo dozvoliti dalje moralno propadanje društva. ” (Vidi http://pastebin.com/nmdzKDwd)

Evidentno, Anonimni veruju da su emisari, odnosno “desna ruka” kulture. Oni, vidimo, za razliku od pretpostavljenih primitivaca koji uživaju u “kiču” i “šundu”, znaju šta je to prava kultura i oni jesu u posedu te kulture. Oni su, štaviše, vrlo “raspoloženi” (čak, iako, to niko od njih ne traži) da to svoje mišljenje, putem svojih hakerskih veština, “prenesu” ostatku populacije koja živi u Srbiji.

Prva prirodna reakcija na ovu nameru glasi: ko si, bre, ti da mi kažeš šta je kultura, a šta nije kultura? Ovo reakcija, premda apsolutno opravdana, međutim, nije adekvatan politički odgovor na njihovu akciju. Ta reakcija, u stvari, pretpostavlja da postoji neka kultura i to u smislu opozicije onoga što je kulturno i onoga što je nekulturno – reč je samo o tome da niko ne može da se (samo)proklamuje znalcem i gospodarem kulture. Zbog nedostatka te političke adekvatnosti nije dovoljno, po mom mišljenju,  insistirati na tome da niko nije u posedu kulture, te da niko ne može i ne sme nekom drugom da nameće svoje mišljenje o tome šta je kulturno, a šta je nekulturno. Pored toga, trebalo bi insistirati, pre svega, na tome da je ova suprotnost između kulturnog i nekulturnog već sama po sebi problematična. Pođimo zato od ideje da onaj koji se predstavlja kao znalac i vlasnik kulture jeste u startu neko prema kome treba da gajimo sumnju.

Ako bliže pogledamo na čemu Anonimni u gornjem saopštenju baziraju svoj legitimitet, videćemo da se radi o obrazovanju. Oni, naime, hoće obrazovanje, a ne nasilje. Drugim rečima, baš zato što se smatraju obrazovanima, oni se smatraju i znalcima odnosno vlasnicima kulture. Obrazovanje, prema Anonimnima, u krajnjoj liniji počiva na inteligenciji:  “Ako vam je smešna naša borba, jer ste suviše preplašeni u svojoj mizeriji da bi pružili inteligentan otpor, a ne demagogiju koja se sastoji od podizanja nacionalnog zanosa i šovinizma, ako vam je dobro, onda ništa”, kažu oni (“svaka sličnost” sa parolom emisije “Peščanik”, videćemo dalje, nije slučajna). Prema tome, Anonimni su obrazovani zato što su inteligentni (ili su inteligentni zato što su obrazovani – “kauzalitet” radi u oba smera). Opet, prva prirodna reakcija, takođe vrlo opravdana, mogla bi da glasi: na osnovu čega ti misliš da si baš ti inteligentan, a da ostali to nisu? (A to očigledno misliš, jer daješ sebi za pravo da drugima diktiraš šta treba da misle, govore i rade). Međutim, ponovo smatram da ovo nije dovoljno adekvatno kao politički odgovor na akt cenzure koji su pokušali da sprovedu. Možemo, naime, ići dalje od toga.

U tu svrhu, poslužićemo se Ničeovom kritikom uma, odnosno duha. U našem slučaju, kultura, inteligencija i obrazovanje shvaćeni su kao oličenja onog duhovnog, a Anonimni se bore upravo protiv onoga što prlja i kontaminira to duhovno. Imajući to na umu, pređimo na ultra kratko objašnjenje Ničeove kritike duha. Niče je, naime, smatrao, da duh sam po sebi ne znači ništa. Da bismo shvatili pravu suštinu duha, mislio je on, moramo uzeti u obzir ono čemu duh služi, i to u rukama onih koji se pozivaju na njega (u rukama znalaca i vlasnika duha). Oni koji se pozivaju na duh, prema njemu, putem tog poziva obavljaju dvostruku operaciju: 1) oni pokušavaju da se nametnu kao društveno dominantni (zaoštreno rečeno, kao gospodari, oni koji odlučuju) – nije li logično da oni koji su kulturniji, obrazovaniji i intelignentniji treba da vladaju nekulutrnima, neobrazovanima i glupima? -, 2) oni pokušavaju svoju volju za dominacijom da sakriju iza tobožnjih večnih, transcendentnih vrednosti (um, duh, kulturu, obrazovanje, inteligencija, itd) – nije, prema njima, naime, reč o tome da treba da vladaju (gospodare, odlučuju itd.) oni, već same te večne, transcendentne vrednosti (igrom slučaja, baš oni su ti koji su znalici i vlasnici tih vrednosti).

Videli smo da Anonimni pokušavaju svoju politiku da zasnuju na kulturi, obrazovanju i inteligenciji. U njihom vidnom polju, ova tri atributa pojavljuju se kao gore navedene večne, transcendentne, tj. očigledne vrednosti. Ko bi uopšte mogao da ih dovede u pitanje? Samo neko ko je nekulturan, neobrazovan i glup, zar ne? Recimo, međutim, u pokušaju da dalje razradimo naš mali prikaz Ničeove kritike duha, da se sadržaj ova tri pojma određuje društveno-istorijski. Drugim rečima, to znači da se ovde ne radi o nekim fizičkim ili biološkim entitetima, koji bi, zahvaljujući većoj ili manjoj sporosti prirodne “istorije” bili, praktično, večiti (s ozbirom na ljudski rod). Sadržaj ova tri pojma određuje se u društveno-istorijskoj borbi, čiji ulog jeste upravo dominacija. Osim toga, ne samo da oni koji su društveno-istorijski dominantni, efektivno, definišu šta znači biti kulturan, obrazovan i pametan, već se tim definicijama oni upravo i služe da bi vladali onima koji su njihovom definicijom stigmatizovani kao nekulturni, neobrazovani i glupi. Štaviše, ničeanski svedeno, ta definicija funkcioniše upravo i isključivo kao sredstvo te dominacije.

Na osnovu iznesenog, možemo videti u čemu se krije osnovna “greška” pokreta Anonimnih u Srbiji. U želji da pođu od ideje jednakosti (jer anonimnost upravo implicira ideju jednakosti), oni zapravo, i to u službi vladajuće ideologije, reprodukuju postojeću dominaciju, i samim time, stvarno postojeće nejednakosti. Ukratko, kada se pozivaš na kulturu, obrazovanje i inteligenciju,  a) ti se pozivaš upravo na tekuću definiciju tih atributa, definiciju koju su dali oni koji vladaju i eksploatišu u datom istorijskom trenutku, b) ti ne izlaziš iz logike moći koja se krije iza tih atributa (imajući u vidu Ničeovu kritiku uma – u našem slučaju kulture, obrazovanja i inteligencije – kao oruđa u službi dominacije). Ne bih na ovom mestu ulazio u ideološku i ekonomsku analizu takvih poziva budući da to nije moja namera, i zato što je ova analiza dovoljno uspešno izvedena u sledećim tekstovima: http://teorijaizteretane.blogspot.com/2012/02/povampireni-snobizam-i-ivan-tasovac.html i http://teorijaizteretane.blogspot.com/2012/02/kritika-kritike-turbo-folka-smrtonosni.html – tekstovima koje mogu samo toplo da preporučim. Ti tekstovi, takođe, vrlo lepo objašnjavaju resentiman koji se krije iza pokušaja stigmatizacije ukusa masa.

Umesto toga, a kao zaključak, rekao bih da je osnovni “greh” pokreta Anonimnih u tome što oni, u stvari, kompromituju sam koncept anonimnosti i njegove radikalnije političke potencijale. Iako, možda, ne znamo ko se krije iza tog pokreta, znamo vrlo dobro koje ideološko gorivo pokreće njihov motor. Reč je o specifičnom ideološkom miksu liberalizma i rasizma, miksu koji je svoju preporod doživeo devedesetih, a svoje povampirenje u post-petooktobarskim danima.

Nasuprot tome, prava anonimnost bi se sastojala upravo u ideji da atributi koji te karakterišu uopšte nisu bitni za politiku koju vodiš, odnosno za participaciju u jednoj alternativnoj, pravednijoj zajednici. Štaviše, ta politika bila bi politika koja se vodi sa one strane svakog atributa i protiv svakog atributa, budući da svaki atribut upravo uvodi nejednakosti i dominaciju. Nasuprot tome, logična politička posledica insistiranja na posedovanju određenih atributa jeste da oni koji imaju te poželjne atribute treba da vode politiku, dok oni koji su lišeni tih atributa treba da ih slede. Time se, evidentno, uvodi hijerarhijska razlika između prvih i drugih.

Za razliku od radikalnog projekta anonimnosti koji bi suspendovao hijerarhijske razlike, a koji im je stajao na raspologanju kao jedna od mogućnosti, Anonimni Srbije zadovoljili su se, skupa sa čitavom blogerskom i tviterskom “zajednicom” Srbije, uzgred budi rečeno, da budu samo portparoli trenutno vladajuće ideologije (ova druga je to, praktično, od svojeg začeća). Pošto su u tome uspeli, svoj pravi projekat mogu smatrati u potpunosti ostvarenim.

Darko Drašković je filozof iz Beograda. Trenutno živi u Lozani, gde na Univerzitetu l’UNIL (Université de Lausanne – UNIL) radi na doktorskoj tezi: « L’idée de nature chez Descartes et le matérialisme moderne et contemporain »

http://darkodraskovic.wordpress.com

About these ads
Comments
3 Responses to “Izneverena anonimnost – Anonimni u akciji “kulturne dekontaminacije””
  1. Caos Drasko, slagao bih se sa svime sto si ovde napisao, da nisi napravio jedan veliki previd u samom startu, kao i Aleksej Kišjuhas u slicnoj kritici za ‘Danas’.

    Naime, problem sa kritikom Anonymous-a je sto to nije grupa, a cak i anoni koji se udruze u timove (kao recimo sjajan tim na http://www.anonymous.rs) se mahom ne poznaju. Ne postoji ‘pravi Anonymus pokret’ – to je samo ideja da represiju ne treba trpeti, i hiljadu tumacenja i varijacija na temu. Sa druge strane, ima ljudi koji se javno deklarisu kao Anonumous, dakle, nije stvar ni u pravoj anonimnosti – stvar je u tome da nije bitno ko je ko – ne postoje lideri i organizacija je potpuno haoticna, horizontalna i decentralizovana. Oni se samo ujedinjuju u datom trenutku oko date ideje. Jedan iznese ideju – sto vise anona prihvati akciju, to je ‘pozitivan’ ishod verovatniji. U Srbiji imas anon tim u svakom selu, imas anon timove koji se loze na Dveri, niko ne moze da zna ko je oborio Grand od svih njih. Najverovatnije slucajna kombinacija ljudi koji su se u tom trenutku nasli na nekom od IRC kanala. Pa mogu i ja sam da oborim Grandov sajt (nista lakse) i da napravim YT klip gde kazem da sam Anonymous i da sam oborio sajt zbog toga i toga.

    Sa druge strane, Grand je jedan od 700 sajtova koje su domaci anoni oborili, ali je to naravno najvise odjeknulo, pa su se odmah javili i veciti kriticari i stvorena je slika da se ‘oni’ bave samo Grandom i da je ‘njihova’ energija pogresno usmerena. Opet naglasavam da ne postoji ‘oni’.

    Dakle, uopsteno kritikovati Anonymous, ili srpski Anonymous znaci ne razumeti taj koncept. Mozes da kritikujes pojedinacne akcije (kao ovu protiv Granda), ali nema smisla ni potrebe uopstavati anone kao ‘pokret’, jer sve te razne akcije, tekstove itd su radili ljudi koji mozda nikada nisu ni culi jedni za druge. To je kao kada bi kritikovao ljude uopsteno. Jer svako kome slobodna ili subverzivna misao prodje kroz glavu je Anonymous, cak i ako toga jos nije svestan ;)

  2. _djura_ says:

    Danima sam se mučio da “svarim” pomenuto saopštenje koje je pratilo akciju Anonimusa (koju, doduše, intimno podržavam). Zapravo sam tek nakon čitanja ovog teksta shvatio šta mi je to smetalo u obraćanju “Anonimusa” srpskoj javnosti. Nije to bilo ni omalovažavanje ukusa masa, niti faktička blokada slobodnog protoka informacija, čega se u svom tekstu dotiče g. Drašković. Ono što mi je suštinski smetalo, to je nemogućnost da se napravi otklon od jednog učaurenog načina razmišljanja koje je ostalo zarobljeno negde u devedesetim godinama prošlog veka. Ta priča o “dve” Srbije i Pinku kao jednom od stubova Miloševićeve vladavine je mogla da bude od pomoći za razumevanje Miloševićeve Srbije, ali je odavno prestala da bude relevantna. Priznajem da sam od internet generacije očekivao nešto drugo – sveže viđenje sadanašnje Srbije. Međutim, nije to problem Anonimusa. Problem je što ovdašnja “poštena inteligencija” i dalje čuči u majčinskom krilu “Nove srpske političke misli” i tek joj u retkim slučajevima oponira, ali praktično nikad ne napušta zadati diskurs. Čudi me, u ovom kontekstu, da čak ni g. Drašković nije video dalje od spornog saopštenja, pa je tako o Anonimnima govorio kao o pokretu, obraćao se “njima” i polemisao sa “idejom” koju predstavljaju, gubeći pri tom iz vida da Anonimni nisu ni pokret ni organizacija, da nemaju ni ideju, ni ideologiju. Anonimni su internet, živi svet u sajberspejsu. Anonimni nemaju vođe ni predstavnike, nemaju zvanične stavove ni sajtove, a sporno saopštenje više govori o stanju u srpskom društvu, nego o onima koji stoje iza obaranja sajtova dva medijska giganta. Ukratko, kakva Srbija, takvi i Anonimusi.

    Sa druge strane, ne mogu zameriti g. Draškoviću što je promašio temu. Anonimnost, kojoj teže i sa kojom se identifikuju građani interneta (netizens) su sociološki fenomen i verovatno bi onaj ko želi na naučnoj osnovi da ga proučava morao da potegne sasvim drugačiji aparat za njegovo razumevanje.

    Na kraju, kompanije koje su vlasnici pogođenih sajtova predstavljaju sasvim legitimne mete u borbi za slobodan internet i, posledično, slobodno društvo. Obe kompanije su, koristeći svoj položaj na tržištu, faktički uzurpirale zakon o zaštiti intelektualne svojine, pa preko svojih organizacija (SOKOJ, OFPS i PI) reketiraju građane Srbije. Odgovor na takvo ponašanje je bojkot njihovih proizvoda i obaranje njihovih sajtova. Slične akcije se sprovode trenutno širom sveta kao deo operacije “Crni Mart” (#OpBlackMarch). Trebalo je da ih očekuju.

  3. Pre svega, hvala Vam na komentarima. Pošto komentari zameraju sličnu stvar, pokušaću da odgovorim na oba u jednom mahu. Na račun teksta je, inače, stiglo više sličnih kritika koje kažu da “anoni nisu pokret, da su anoni ideja” itd. Osim toga, stiglo je i više komentara (pričam ovde o mom ličnom blogu) koji sugerišu da ja, u stvari, tu ideju nisam ni razumeo.

    Što se tiče prvog prigovora, ja nisam uopšte hteo da pišem o fenomenu anonimnih u svetu. Nisam čak želeo ni da pišem o fenomenu anonimnih kod nas. Ja sam samo hteo da prokomentarišem jednu akciju jedne grupe ljudi koja je sebe krstila tim imenom. Ne bih ovde ulazio u spor o tome da li je dotična grupa uzurpirala to ime i da li to ime kao takvo uopšte može biti uzurpirano. Rekao bih samo da, štaviše, moj tekst nije bio čak ni direktno inspirisan tom akcijom već orgijama rasizma koje su nastale u facebook “zajednici” povodom te akcije. Ja sam hteo da ukažem na to da ta akcija nema veze sa borbom protiv cenzure ili borbom protiv kapitalizma.

    Što se tiče anonimnih kao ideje, moj namera je bila da pokažem da je dotična grupa svojom akcijom izneverila upravo ideju anonimnosti. Ja sam tu ideju shvatio kao jednu novu moguću i savremenu artikulaciju političkog ideala jednakosti: pošto anonminost suspenduje ime, ona, u filozofskom smislu, suspenduje sve ono lično, i prema tome, ona negira mogućnost svake diskriminacije po ličnim osnovama. U tom smislu, ta grupa je, u stvari, bez obzria na to da li je uzurpirala ime anonimnih ili ne, izneverila ideju na koju se pozvala – premda nisu istupili lično u trvijalnom, empirijskom smislu imena i prezimena, oni su ipak istupili kao “lice” jedne ideologije. U tom smislu, oni su efektivno skinuli masku Gaja Fouksa, i zamenili je jednom maskom koju jako dobro znamo – maskom mržnje (malo)građanina prema onome što on vidi kao narodno, tj. vulgarno i prosto.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

%d bloggers like this: