Smena i nacija u Srbiji: Nacionalizam je ideologija glupana

9

”Nacionalistički diskurs koji je devedesetih godina zatrovao javnu sferu baziran je na jednoj slaboumnoj ideji. Nacija je jedna nadistorijska kategorija, grupa ljudi koji su povezani nekom transcedentnom vezom, etničkom pripadnošću, poreklom, religijskim uverenjem ili nečim sličnim, a država ne ništa drugo do materijalizacija te povezanosti. Kako je ta veza „iznad“ političke sfere, iznad moći odlučivanja, delanja, pa i iznad individualne slobode, ona je i važnija i unekoliko sakralnija od ovih „prizemnih“ politika i vrednosti. Pošto je sazdan od sakralizovanih elemenata (takvi oni moraju biti, inače bi mogli biti kritički preispitani, i nužno bi se ispostavili kao edipovske fantazije, potpune gluposti, slaboumne konstrukcije, te neminovno i kao sistem intelektualnih poltronizama) svaki postupak njihove kritičke analize nacionalističkih epistemoloških temelja mora izgledati kao prljanje neupitnih istina, kao blaćenje i vređanje svetih osećanja. Transcedentnost tih temelja, međutim uslovljava i njihovu nejasnost i nedefinisanost, pa se oni mogu pojavljivati bilo gde, svaki prostor ili vreme mogu postati sakralizovani i energzovani. Tačnije, nacionalistički diskurs je nemoguće neuvrediti, jer on sakralizovana polja beskonačno može proizvoditi.”

piše Stefan Aleksić

Javna sfera u Srbiji je ponovo zavibrirala. Posle meseci slavskog i novogodišnjeg zatišja, neke ključne tačke i pitanja javne sfere ponovo su otkrivena. Nacionalističke snage oličene u nekim institucijama koje neopravdano nazivamo „medijima“ i političkim elitama ponašaju se kao uzrujani roj pčela: prvo su iskasapili tekst pisca Andreja Nikolaidisa tako što su jedan deo istrgli iz celine, pa su tu rečenicu iskrivili, pa su ga onda optužili da je on toj rečenici dao značenje koje su joj dali beogradski petparački mediji. Roj pčela je uzrujan i zbog jednog filma (koji niko nije gledao). Uzrujali su se i zbog toga što su neki postavili pitanje kakvu lentu to nosi Predsednik Srbije. Uzrujali su se i zbog toga što je neko primetio da je jedan entitet susedne nam države jednu trećinu svoje teritorije etnički očistio, između ostalog počinivši genocid u jednom malecnom gradu u istočnoj Bosni (ne pitajući se da li je to istina ili ne, jer, istine se nekad jednostavno ne mogu izbeći, pa se moraju potisnuti). Na kraju krajeva, roj pčela je izujedao Sretena Ugričića, direktora Narodne biblioteke jer je iskazao svoje mišljenje i zahtevao kraj progona oko nepostojećeg značenja polu-izmišljene rečenice i on je smenjen tako što mu je spočitano neslaganje sa nekim implicitnim državnim stavom (koji pritom ne postoji). Neverovatno je na koliko sve nivoa i u koliko tačaka nacionalistički diskurs može biti uvređen i koliko je štete načinio za nepunih nedelju dana.

Kao problem postavljam sledeće pitanje: koji su uslovi mogućnosti omogućili, pa čak i uslovili, medijsku stvarnost koju danas živimo, a čija je direktna posledica smena Ugričića i javnu sferu koja je sposovbna da amortizuje ovoliku količinu gluposti? Mediji redovno, redovno, krive ono što treba da prenesu, od muva prave slonove (a od slonova muve) i, često ni iz čega, prave nesnosnu i neshvatljivu buku u javnoj sferi. Po svemu sudeći, „urednici“ i „novinari“ shvatili su da je novinarstvo jedna banalna igra reči, igra iskrivljavanja onoga što se desilo, te tehnika jezičkog slaloma koji izbegava imenovanje a pogađa „vešto“ krivljenje stvarnosti u „našu“ korist. Za to vreme, građani ove neverovatne i posve očigledne gluposti gutaju bez momanta zadrške.

Nacionalistički diskurs koji je devedesetih godina zatrovao javnu sferu baziran je na jednoj slaboumnoj ideji. Nacija je jedna nadistorijska kategorija, grupa ljudi koji su povezani nekom transcedentnom vezom, etničkom pripadnošću, poreklom, religijskim uverenjem ili nečim sličnim, a država ne ništa drugo do materijalizacija te povezanosti. Kako je ta veza „iznad“ političke sfere, iznad moći odlučivanja, delanja, pa i iznad individualne slobode, ona je i važnija i unekoliko sakralnija od ovih „prizemnih“ politika i vrednosti. Pošto je sazdan od sakralizovanih elemenata (takvi oni moraju biti, inače bi mogli biti kritički preispitani, i nužno bi se ispostavili kao edipovske fantazije, potpune gluposti, slaboumne konstrukcije, te neminovno i kao sistem intelektualnih poltronizama) svaki postupak njihove kritičke analize nacionalističkih epistemoloških temelja mora izgledati kao prljanje neupitnih istina, kao blaćenje i vređanje svetih osećanja. Transcedentnost tih temelja, međutim uslovljava i njihovu nejasnost i nedefinisanost, pa se oni mogu pojavljivati bilo gde, svaki prostor ili vreme mogu postati sakralizovani i energzovani. Tačnije, nacionalistički diskurs je nemoguće neuvrediti, jer on sakralizovana polja beskonačno može proizvoditi.  A to otvara vrata raznim autoritarnim projektima koji to mogu iskoristiti ne bi li se dočepali mehanizma kontrole koji mogu premeštati kako hoće i usmeravati u koju gde god im u datom trenutku odgovara, uglavnom protiv onih koji imaju nezgodnu tendenciju da slobodno misle i time vređaju samozaljubljenost sabornih.

Za nacionalizam političko (ili neke temeljne pretpostavke građanskog društva, kao što je sloboda) nužno predstavlja septičku jamu koja prlja svete istine (kao što je ona u prediskurzivnoj, nebeskoj vezi između članova nacije) koje zauzimaju prostor nadstvarnosti negde „iznad“ nas.  Utoliko Bliherova tvrdnja da je nacizam loš jer je temeljno antipolitički stoji i za nacionalizam. Paradoksalno, nacionalizam, u svojoj krajnjoj instanci uništava i državu. Za tu regresivnu fantaziju o vraćanju u prednatalno, država je višak, jer funkcionalnost društva nije u efikasnosti institucija (države), slobodi pojedinca da misli (što je državi  palo u zadatak da garantuje) ili elastičnosti političkog koje amortizuje unutrašnje sukobe i kategorijalne podele po raznim osama, već je funkcionalnost društva sadržana u njegovoj prediskurzivnosti. Stoga i svaka materijalizacija unutrašnjih razlika (fizičkih ili onih u stavovima) nacionalizmu je trn u oku jer pokazuje da je nacionalistička fantazija jednoobraznosti upravo to: fantazija.

Sa druge strane, ovo nije jedina loša strana nacionalizma, mada je, vrlo verovatno, nacionalizam loš iz svih uglova. Kako su za nacionalizam konstitutivne transcedentne kategorije, dakle nužno neke imaginarne strukture, normativna komponenta nacionalizma je izrazito nasilna i antiemancipatorska. Pošto pokušava da materijalizuje imaginarnu kategoriju, on se upušta u nemoguć zadatak. Stoga nacionalistički projekat na beskrajno velikom broju nivoa proizvodi normativne posledice: u izgledu, u ponašanju, u kući, u porodici, u javnom diskursu, a najopasnije u ljudskim mislima gde zahteva „sabornost“  i slaganje oko velikog broja pitanja. Dakle, pravi magnet za autoritarne projekte.

Ugrešićev čin, kojim je on pokazao da, i pored toga što je direktor nacionalne institucije, ima svoje mišljenje, plastično je razotkrio neizbežni neuspeh nacionalizma u njegovom suludom ispunjavanju nemogućeg ali je u isto vreme pružio nacionalizmu teren za proizvodnju nacionalnog slaganja. Ugrešić ne misli „kao što treba“, smenjen je, dakle, svi (bitni) misle „kako treba“, zbog čega se iluzija sabornosti i transcedentne vezanosti može simulirati još neko vreme. Nevolja sa nacionalizmom je u tome što ga ovakve gluposti ne mogu dozvati pameti, on živi od sopstvene nemogućnosti, što, zapravo, nacionalizam gura u njegovu krajnju instancu: neograničeno nasilje na svakom zamislivom nivou, u svakoj zamislivoj situaciji i poziciji.  Da bi se predstavio kao mogućnost, a ne samo glupost, nacionalizam proizvodi disciplinske posledice svuda, a najviše tamo gde te disciplinske posledice ne smeju da se proizvode: u mišljenju građana.

Sukobi oko rečenice kojoj su petparački mediji upisali značenje koje im je u tom trenutku odgovaralo, samo je još jedna u nizu nužnih posledica nacionalističkog diskursa. Javna sfera, i njen najvažniji deo-slobodni mediji- banalizovani su do te mere da cilj nije postao prenošenje informacije, već je ciljem postala metarijalizacija epistemoloških pretpostavki nacionalizma: za nacionalizam je neophodan neprijatelj; mediji, poltronski i kukavički verni javnom diskursu, ga proizvode tako što ga izmisle, pa taj javni diskurs na trenutak prestaje da bude besmislica. Krug se zatim ponavlja, ovog puta nešto oštriji, nasilniji i opasniji. Mera informacije koju mediji prenose prestaje da bude istinitost, i merom postaje njena mogućnost da se uklopi u opšteprihvaćeno mišljenje. Zato nacionalizam najveći problem ima sa stvarnošću: stvarnost stalno smeta ovom infantilnom nacionalnom pubertetliji, pa on vreme provodi silovajući tu stvarnost, menjajući je u svakoj mogućoj tački. U našem slučaju paradoksi sa početka (tekst koji svi mrze, a niko ga nije pročitao, film koji niko nije gledao ali svi znaju šta u njemu ima, stav koji niko nije kazao ali svi znaju koji je itd.) nisu, dakle, slučajni, oni su nužni. Nacionalističke fantazije bi funkcionisale samo da nije te proklete stvarnosti. Temeljne vrednosti demokratskog i građanskog društva, da bi se proizveo u epistemološki održivu kategoriju, nacionalizam mora da odbaci, pa i nije slučajno da on nužno mora da završi kao anticivilizacijska fantazija nacističke Nemačke. Nacionalizam, to je ideologija glupana.

Radikalna banalizacija novinarskog zadatka koja se desila u poslednjih nekoliko dana i nedelja, uspostavlja se ne kao slučajna, i indukovana prostom jurnjavom za senzacijom, naprotiv, ona se uspostavlja kao jedan od stubova nacionalizma. Jer samo ukoliko je javna sfera do krajnje mere banalizovana, nacionalne slaboumnosti mogu doći do izražaja.

Comments
4 Responses to “Smena i nacija u Srbiji: Nacionalizam je ideologija glupana”
  1. Novi Plamen says:

    “Nikolaidisov tekst, ta bura u čaši vode, školski je primer nanizanih protivrečnosti. Prvo konstatuje kako je svaka civilizacija zasnovana na varvarstvu i da se od njega ne da emancipovati, onda afirmativno govori da bi ‘civilizacijski pomak’ — dakle varvaski pomak!!! — bilo dizanje u vazduh vrhuške RS (prizivajući nekakvu pseudo-klasnu revoluciju koja nije ‘prirodona’ pa je samim tim i dobra (Treći rajh je takođe bio ‘neprirodan’ — jer nije nikao na grani — a nikako dobar!) nasuprot ‘prirodnom” kapitalizmu?!), da bi konačno pozvao ‘ostatak civilizacije’ opet zasnovane na varvasrtvu (eksplicitno navodeći SAD) da rasformira RS jer je ona takođe zasnovana na varvarstvu! I sve to protiveći se velikosrpskom nacionalizmu, a najbukvalnije radeći u funkciji nacionalne države CG tj. crnogorskog nacionalizma!” – Dušan Maljković

  2. komentar says:

    Ako mogu da primetim par stvari u vezi Dušanove tvrdnje (ukoliko nije izvučena iz nekog šireg konteksta). Uglavnom u vezi kategorije prirode. Da li se nešto proglašava za “prirodno” ili ne zaista je važno pitanje.
    Nacistička Nemačka je bila opasna upravo zato što se proglasila za prirodnu tvorevinu, tvrdeći da je ona materijalizacija nekog prediskurzivnog reda i da je to potrebno da bi se došlo do blagostanja ne samo za Nemce već i za sve ostale. Nasilje koje je proisteklo proizvodi se u neograničenim količinama baš zato što je neki “prirodni red” uzet za nadvrednost, pa je u procesu silovanja stvarnosti koja bi se trebala uklopiti u tu imaginarnu fantaziju prirodnosti sve bilo opravdano. Nasilje je bilo moralno opravdano (za one koji su ga vršili) jer je ono bio proces kojim se uvodio neki “pravi” “prirodni” red; proces ponovnog uzglobljavanja nekog razglobljenog vremena, razglobljenog prljavom politikom, “nemoralnim” i “neprirodnim” praksama (kao što je prljavo bankarstvo, pokvareno slobodno tržište, podmuko mešanje rasa i slično) ili nekakvim prljavo prizemnim stvarima. (Karl Šmit je tu potpuno u pravu kada govori o pravednom i nepravednom ratu i toma da je pravedni rat potencijalno bezgraničan: u slučaju Nemačke, nacisti su sebe shvatili kao pravedne baš zato što su pretpostavljali da su oni ti koji svet treba da vrate u neki prirodni red. u slučaju bivše jugoslavije nacionalizmi su Jugoslaviju razbijali tvrdeći da je ona neprirodna tvorevina (pri čemu su nove nacionalne prćije, valjda, prirodne?), i slično). Tako se dešava i sa ovovremenskom praksom na Balkanu: svojski se radi na naturalizaciji razlika ne bi li se moralno opravdao rat devedesetih. Od vremena bivše Jugoslavije je sve (SVE!) lošije nego ranije, ali nekako svi , na čelu sa političkim i intelektualnim elitama (i to je sad politička pradigma), kreću od aksioma da je sve, zapravo, bolje nego za vreme Yu i da je za vreme bivše jugoslavije sve bilo bezveze (a nije). Što bi, potpuno paradokslano, rekao jedan moj prijatelj nacionalista rekao, sad su društva funkcionalnija… i do skoro mi je logika kojom se dođe do ovog paradoksa i kako se on uopšte pomiri sa stvarnošću koju ne možeš a da ne vidiš, bila potpuno nedokučiva.
    Utoliko, smatram, bilo kakva početna pretpostavka da je neki oblik društva “prirodan” rezultuje u njegovoj nužno lošoj i nasilnoj praksi.
    Eto, toliko…
    E, da, što se tiče kapitalizma… PA i on pretenduje na prirodnost, prvenstveno favorizujući i reprodukujući trop “borbe za opstanak”, “evolucije kroz konkurenciju” i “survival of the fittest” baljezganje. Sa druge strane Bakunjin (čini mi se, ispravite ako grešim) je za anarhizam konstruisao priču o kolektivizmu kao osnovi evolucije, takođe insistirajući na nekoj “prirodnosti”, dakle, ne izlazeći iz šire paradigme uzimanja “prirodnog reda” za model po kojem treba urediti društvo.
    Tu, međutim, imam problem, prvenstveno empiristički: u literaturi će se uvek naći da je u opoziciji kultura/priroda privilegovana kultura, što mi je uvek bilo pakleno teško da svarim, baš zato što sam ovaj model i ranije nekako osećao i zato što sam nasilnu normativnost tog “prirodnog” osećao u sopstvenom iskustvu, kao, verovatno i svi ostali.

    Inače, mislim da je za Nikolaidisa civilizacijski iskorak baš istupanje iz ovog diskursa “prirodnosti” i korak u političko (koje je nužno neprirodno) oličenog u sukobima grupa koje nisu definisane etnički (dakle prirodno)
    Sa tim se ja, inače, slažem, jer je trenutak u kojem se shvati da svetom ne vlada neki transcedentni, prirodni red (a vi ga zovite trenutkom konstituisanja sekularnosti, ako želite) civilizacijski i lični iskorak iz infantilnog lamentiranja nad nekim “uzglobljenim”, edipalnim fantazijama. (pa, ako hoćete, možete i da me zezate i da pokazujete prstom u mene i da me zovete egzistencijalistom…)

    Stefan Aleksić, autor teksta, inače…

  3. O prirodi prirodnog says:

    Stefane, jedno je pozivati se na prirodnost ( i biti prirodan na nivou samorazumevanja), a drugo je biti prirodan. Upravo ste lepo pokazali da Treći rajh, iako se predstavlja prirodnim to nikako nije bio, već da je tu tezu koristio ne bi li uspostavio dominaciju nacističke vrhuške: težio je, dakle, jasno političkom cilju, a ne “prirodnosti”. Međutim, treba primetiti — naturaolizacija npr. Jevreja u ideologiji nacizma ide do određene tačke, naime, oni su u tom kontekstu predstavljeni kao izopačena rasa. Ali to još nije dovoljno da bismo ih istrebili, jer to što je neko niže rase može se videti i kao hendikep prema kome se možemo odnositi na različite načine — možemo ga doživeti i humanitarno, pa mu obzbediti “pomoć”. Da bi se, dakle, “konačno rešenje” sprovelo u delo, bila je potrebna i konstrukcija jevrejske zavere, dominacije svetom i sl, što možemo doživeti kao rezultat pokvarene “prirode”, ali on je veoma “društven”. Naravno, tu je srž apsurda nacisičke logike — Jevrejin kao “izrod” i onaj koji vlada svetom, istovremeno (prirodno) podbiće i (društveno) nadbiće.

    Kapitalizam ima tendenciju da se, kroz određene apologetske diskurse, ispostavlja kao “prirodni poredak”, kao Realno samo, kako bi Žižek rekao. Međutim, mi znamo da je on istorijski determinisan ekononomski poredak, da ima svoj početak i svoje promene i razvojne faze determinisane istorijski, a ne prirodno, te da je poziv na “prirodne razlike” kao opravdanje za “klasne razlike” samo pokušaj da se eksploatacija utemelji na prirodi, što opet nije dovoljno — prirodne razlike postoje, ali one ne moraju biti izvor društvene nejednakosti: savršeno možemo da zamislimo sistem u kome smo i dalje “prirodno” vrlo različiti, a socijalno (približno) jednaki. (Da ne ulazim u batlerovsku priču o tome kako je i klasna razlika determinišuća za “prirodnu razliku” na primeru ekstremno siromašne populacije koja je diskriminisana i na telesno-razvojnom nivou lošom materijalnom situacijom još na nivou fetusa nedostatkom adekvatne ishrane i životnih uslova za majku).

  4. komentar says:

    O, pa naravno, nije isto pozivati se na prirodnost i proizvoditi sopstvenu navodnu prirodnost, a drugo biti prirodan, mislio sam da je to jasno od početka. Ali konstatovati to ne znači da će trop prorodnosti izgubiti na snazi.
    Sad, na stranu moja dilema oko tvrdnje da je prirodnost sekundarna a kultura primarna. Ili je ovako, možda: neka “prava prirodnost” je sekundarna, dok se neka druga prirodnost konstruiše ne bi li se naturalizovala razna društvena stanja i/ili nepravde i šta slično.

    na stranu što spadam u onu grupu čudnjaka koji misle da je sve konstrukt, pa i “prava priroda”, šta god to bilo.
    stef

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

%d bloggers like this: